Промоција књиге “Опроштај са интелектуалцем” Мила Ломпара, објављена у издању Центра за српске студије из Бањалуке и Српске књижевне задруге из Београда, одржана је у уторак увече у пуној Вијећници Културног центра Бански двор. Како и сам поднаслов књиге каже, ријеч је о културолошким есејима, чувеног филолога, професора и директора Задужбине “Милош Црњански”.

Поред аутора, у име Центра за српске студије на промоцији је говорио и Ломпаров колега из Бањалуке Душко Певуља. Он је нагласио да је Центар за српске студије у протеклих пет година објавио око сто наслова, те да је књига “Опроштај са интелектуалцем” објављена у новоформираној едицији “Српска национална мисао”.

-Ту едицију покренули смо након објављивања књиге ‘Зашто наш народ пропада’ Ђорђа Натошевића. Ради се о књизи први пут објављеној 1863. године, чији је оригинални назив ‘Зашто наш народ у Аустрији пропада’. Ми смо је поводом 200. годишњице Натошевићевог рођења штампали под поменутим називом, наслутићете због чега, а када смо објавили ту расправу, родила се идеја да покренемо нову едицију у којој је прва штампана књига Мила Ломпара, једног од најрепрезентативнијих наших савременика, истакао је Певуља.

Он додаје да је интелектуалац ишчезао са јавне сцене, јер центри моћи не желе никакву критику, а да би интелектуалац припадао центру моћи, он мора бити онај који критикује.

–Иако је маргинализован, потреба за интелектуалцем и те како постоји и у времену пред нама ће тек постојати, образложио је Певуља.

Професор Ломпар, на почетку свог говора, рекао је да је књига “Опроштај са интелектуалцем” настала на подстицај Душка Певуље, те да је била вођена ауторовим осјећањем о неопходности српског интегрализма.

–Стога ми је драго да је ова књига објављена у Бањалуци. То ме подсећа на деветнаести век када се из граматике Стојана Новаковића учило у свим српским крајевима, рекао је Ломпар.

Причајући о интелектуалцу, професор је нагласио да је истом потребна сфера препознатљивости, а то значи да он игра неку врсту јавне улоге која га у свом времену чини видљивим.

–Интелектуалац не постоји ако нема однос са моћима. Моћ увек постоји унутар нечега што зовемо формацијом. Она је увек подељена на извесне формације унутар којих се одиграва игра између интелектуалца и моћи. Жилијан Бенда 1928. године написао је књигу ‘Издаја интелектуалца’, у којој каже да интелектуалци морају бити одређени универзалним схватањима. Он се залаже за универзализам и сматра да су интелектуалци његовог доба издали јер су се сврстали или уз класне или уз расне идеје, уз нацистички режим са једне и комунистички са друге стране, постајући пропагандисти, навео је Ломпар.

Ломпар је потом поменуо и предавање Жан-Пола Сартра одржано у Јапану 1965. године у којем је познати филозоф казао да би интелектуалци требало да буду изнад ситуације, те да универзално гледају на ствари.

–Сартр каже да се интелектуалац мора ангажовати са захтевима времена на страни потлачених. Негде пред крај епохе комунизма 1988. појавила се књига ‘Похвала интелектуалца’ Бернанда Анрија Левија, Сартровог ученика. Леви тврди да интелектуалац мора задржати ангажман по диктату епохе, те да он постоји само ако је видљив, те да су медији судбина интелектуалца, рекао је Ломпар, који је одмах потом говорио и о књизи Пола Џонсона “Портрет интелектуалца”, објављеној такође 1988. године. Џонсон, подсјетиће Ломпар, у овој књизи пише да су интелектуалци пуна два вијека обликовали стварност, која је, по њиховом моделу, била корозивна.

–Ту се дају портрети интелектуалаца где се наглашавају њихове слабе стране. Џонсон проказује освету интелектуалцима. Суди им њиховим недоследностима и та појава говори о потреби епохе. Један марксистички филозоф је рекао да ми живимо лакејско доба, а то је антиинтелектуално доба. То значи да се нешто догодило са интелектом. У српској култури, са овим ширим контекстом, ја сам посматрао интелектуалца као носиоца моћи у овој књизи, нагласио је Ломпар.

Он даје примјер Стојана Новаковића, иза којег је остало велико дјело у филологији, историји, књижевности, али који је као државник и дипломата прешао сложен пут од аустрофила до русофила.

–Мене је интересовало како је Новаковић стављао књижевност између културе и политике. Написао је ‘Историју српске књижевности’, где даје филолошки легитимитет Вуку Караџићу, али у својим мемоарима касније ће тврдити да је Вукова победа однела оно добро за шта су се Вукови противници залагали. То је битна ствар за једну разлику, а та разлика је између техничара знања, дакле филолога и интелектуалца. Он као интелектуалац одједном у узгредним реченицама преноси нешто што је филолошки неприметиво, а то су русофобни ставови Ђуре Даничића. Овде се говори о правцу моћи која је стајала иза Вука. Новаковић је тек касније приметио то што има последице до данас, испричао је Ломпар, у добром дијелу говора осврћући се и на текстове Слободана Јовановића из доба емиграције, које назива записима бродоломника.

Посебна пажња Мила Ломпара била је усмјерена ка дјеловању Радомира Константиновића и Николе Милошевића, интелектуалаца насталих, како је рекао, унутар комунистичког пројекта.

-Овај први је имао позицију проповедника комунизма, а касније улогу проповедника глобализма, а у оба случаја са негативним односом према српској традицији. Рецимо, анализирајући једну песму Симе Пандуровића, Константиновић пише да је овај реакционар. Никола Милошевић, међутим, временом развија другу интелектуалну позицију, позицију јеретика. Јеретик се разликује од дисидента, јер се унутар режима бори за бољи поредак. Милошевић је прешао пут од комунисте до либерала са осећањем за национално, испричао је Ломпар.

Попут поређења Константиновића и Милошевића, професор Ломпар је истакао да је у књизи забиљежио и нека лична сјећања, те дао паралелу између Михаила Ђурића и Амфилохија Радовића.

–Михаило Ђурић је девет месеци провео на робији у комунизму, а и деведесетих је био против режима. Он је, као ретко ко, имао сукоб са обе стране поретка. Осамдесетих година била су јако популарна његова предавања у Београду. Двадесет минута раније у амфитеатрима нисте могли наћи место. На та предавања долазио је и за реч се јављао Амфилохије Радовић, да би касније седао и за катедру са Ђурићем. Њих двојица се ни у чему нису слагали, али те дебате биле су јако занимљиве и трајале су по два сата. Такве трибине данас не постоје, рекао је Ломпар, закључивши ово вече са двије тезе из књиге, а то је да интелектуалац данас мора прихватити своју безначајност, те да се мора замјерити и страни коју сам заступа, односно да мора на својој кожи измјерити дејство зупчаника моћи.

Извор: седма сила