Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић
Пре неколико дана, на једном ручку, жалио ми се један познаник да су данашње девојке немогуће, и да мушкарце гледају као банкомате.
Погађате, мој познаник је добростојећи средовечни човек, са томпусом у руци, добрим аутомобилом на паркингу, разведени баја који, у тренутку док придикује на тему искварености данашњих жена, има и девојку и љубавницу.
„Од мене, само хоће паре. Ужас, какве су данашње генерације”, жалио се.
„Не, ви сте ужасни”, рекла сам.
Погледао ме је запањено, као да сам му управо скинула скупи сат са руке.
„Зашто тражите такве девојке? Тешко да ћеш на сплаву, док наручујеш киблу са шампањцем, да би привукао задивљене погледе, наћи девојку која те гледа, а да у теби не види банкомат. И, уосталом, шта ће ти нова девојка?”
Није знао шта да ми одговори.
„Ви се понашате као да ништа осим пара и немате да понудите.”
Запањено ме је погледао.
Зар није поражавајуће кад помислиш како си постао страшан даса, чим си стао на новчаник
„Не нудите им романтику, љубав, шансу за дугу везу, нудите им моћ и новац. Ви њима показујете да у њима гледате клинке алаве на новац, логично је да оне у вама гледају банкомате.”
„Али ужас је да нема нормалних девојака”, наставио је.
„Тамо где нема нормалних мушкараца, нема ни нормалних жена”.
„Ми смо нормални и не сналазимо се у овоме”.
„Не, ви нисте нормални, девојке посматрате као неку врсту додатка, украса за его. Толико сте површни. А на површини, налази се површина. Сви сте одједном постали Казанове, зато јер имате новац. Зар није поражавајуће кад помислиш како си постао страшан даса, чим си стао на новчаник.”
Почео је наглас да се смеје, а онда се одједном уозбиљио.
„Ти си романтик.”
„Непоправљиви”, рекла сам.
„Знаш, размишљао сам. Кад бих сутра остао без лове, или када бих се, недајбоже, разболео, знаш где бих једино могао да одем?”
Поглед му је одједном био сетан.
„Код прве жене”, рекла сам.
Климнуо је главом, а онда је на секунд утонуо у неко мало кајање, због промашености, због неправде, због гриже савести, због истине сопствених речи.
Али, у том тренутку, поред стола је прошла једна лепа, млада девојка, и он се исправио у столици, и повукао један дим, и живот је поново био лаган, и пенушав, и неозбиљан.
Казанова се вратио себи.
И, онда смо променили тему.
Извор: Блог „То сам ја“
