Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Шта радимо када нас неко полије кофом сопствене жучи?
На једној малој седељци код пријатеља, десетак минута пошто сам дошла и пре него што сам стигла да гуцнем своје пиће, ничим изазвана, са другог краја собе, пришла ми је жена коју једва познајем, и пред свима почела да коментарише мој изглед.
„Што си се толико угојила?”
Сви су занемели.
Запањена и шокирана, на секунд сам чак и зинула, не верујући шта чујем.
Нити сам се угојила, нити изгледам као да сам се угојила, али сам потпуно несвесно увукла стомак. Помислила сам да јој се нешто омакло, па сам јој понудила шансу да се часно извуче из непријатне ситуације.
„Па нисам се ваљда толико угојила”, рекла сам са осмехом, иако су ми образи горели.
„Још и више! Баш си се угојила! Много си дебља него што си била”.
Кофа киселине, жучи, зла и болесне мржње била је изручена на мене. Тишина која је трајала неколико секунди, могла се сећи ножем. Њено лице, безбојно и огавно, тријумфално. Неко се накашљао, и жамор је поново освојио простор.
Јер, знате како се каже – најтеже је њима. Или, још боље – „свако буре своје сирће гризе”
Прогутала сам кнедлу и оборила поглед, дохватила сам своје пиће као да тиме мењам тему.
Али, жена није имала намеру да одустане. Пресамитила се ка мени, изврнула главу у покушају да ми ухвати поглед, и унела ми се у лице.
„Шта, сад си се наљутила?”
Дискретно сам окренула главу на другу страну, не реагујући на нову удицу.
Одустала је од разговора са мном, и окренула се ка осталима.
„Наљутила се! Е па, баш ме брига!”, рекла је и села у фотељу.
Домаћини су појачали музику.
Једва сам прогутала онај гутљај пића. Вештичин поглед, од кога није одустајала, пекао ми је образе. Убрзо сам отишла са забаве.
Доле, на улици, беснела сам што јој нешто нисам одговорила. Мада би сваки одговор био само гориво за лудака. Онда сам беснела што сам себи дозволила да ме поремети туђа животна киселина, што ме је њена агресија нагнала да тако брзо одем са забаве. Онда сам дошла кући и… стала на вагу. Одахнула сам. Нисам се угојила. Онда сам се погледала у огледало и на свом лицу нисам видела никакву отеченост. А и да се јесам угојила, да сам поружнела, остарила, да изгледам грозно, коме се то говори? И зашто се говори?
Агресија је увек туђ проблем, туђ јад достојан дубоког саосећања и жаљења, без обзира да ли се ради о вређању и агресији на друштвеним мрежама или у стварности. И никада, али никада не треба одговорити.
Јер, знате како се каже – најтеже је њима. Или, још боље – „свако буре своје сирће гризе.”
Извор: Блог “То сам ја”
