Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Запањила ме сопствена уображеност, осећање супериорности због образовања, знања, књига које сам порочитала, због такозваног „разумевања света” који се пред нашим очима распада у крхотине. Запањила ме сопствена површност, лакоћа с којом доносим закључке о свему што ме окружује. Запањила ме лакоћа с којом прихватам „цивилизацију” у којој живим – рафови с потребном робом, струја, покретне слике, шушкави и дречави целофан стварности. И онда сам се освестила.

Најављује се велика глад. Моја прва мисао била је – погађате – да је то добро за дијету. А онда сам помислила да бих могла, као и толики други људи, да сама гајим нешто. Да направим свој мали еденски врт. Да имам дрво јабуке, па да уберем сочни плод. Или крушку. А волим и кељ. И бели лук, и кромпир нас је одржао, њему и Доситеју Обрадовићу који га је донео у Србију, хвала! Недавно сам на снимању емисије видела предиван врт у срцу Шумадије, оивичен стубастим воћкама високим и по неколико метара. Помислила сам како је то дивно и лако, само дођеш и убереш. Помислила сам како бих морала да купим високе мердевине.

Мој врт је самопослуга, у бољем случају пијаца

Купила сам садницу јоргована да га засадим испред улаза у зграду. А онда сам схватила да је за тај „пројекат” потребан ашов. Нисам имала никакав алат, али имала сам жељу, и осећање да је то лако. Земља, рупа, садница, семе, вода. И онда сам почела да гледам клипове о баштама. Широко отворених очију, препуна усхићења, путовала сам по лејама, ливадама, воћњацима, страним и домаћим, у потрази за лакоћом.

И открила сам да нема лакоће, да има знања, огромног знања о коме појма немам, да је гајење биљака наука, огромна величанствена наука која разуме земљу и небо, и време и календар, језик биљака и да је сваки земљорадник научник који зна о свету неупоредиво више од мене. Мој врт је самопослуга, у бољем случају пијаца.

И помислила сам како смо ми који своју храну не правимо, као што не правимо ни своје животно окружење, вероватно неспособни да преживимо изван лагодности живота који палимо на дугме.

Не умем да запалим ватру, не знам како изгледа ниједна пољопривредна алатка осим ашова и лопате, не разумем се у лишће и траве, другим речима – схватила сам колико не знам.

И док лутам по визуелном зеленилу света, као у некој слици Анрија Русоа, смешкам се. Знате ли зашто?

Зато што поново учим.