Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Не подносим агресију, злу намеру, простаклук, нискост и наравно – дупле стандарде. А све то скупило се у једној јединој речи – удовица.
Да се не лажемо, одувек је удовица, или још прецизније – црна удовица, била из неког разлога опасна, застрашујућа и уопштено претећа појава, поготово ако је млада и лепа. У Индији их спаљују, јер шта жена има да живи после смрти мужа. Код Казанцакиса, у Грку Зорби, црну удовицу цело село мрзи, јер су сви у њу заљубљени. У стварности, у многим културама постоји низ „обичаја” смишљених да удовици, ако је то икако могуће, некако смање, односно ограниче живот, јер је ионако довољно живела и, некако – крива је због тога што је жива.
Ограничавање живота удовици ушло је некако у обичајно право најразличитијих култура, вероватно и зато јер се, откако је патријархата, сматрало да је мушки живот вреднији од женског, а том ставу су веома допринеле и саме жене које су се на младу удовицу острвљивале мржњом.
У тренутку док су све домаће новине и портали заглушени урлицима о толеранцији, слободи и праву на избор, уочавам шокантну појаву – двема познатим младим и лепим женама које су остале удовице, не дају се иста права и слободе. Напротив! У скоро свим насловима означене су као црне удовице, као зло које некажњено хода – подсмех њиховој младости и лепоти упарен је са претећом критиком што желе да живе, што желе да наставе са својим животима. Текстови се утркују у мерењу њихове боли, у подсмеху њиховој патњи, имплицитно додајући со кривице што су оне преживеле. Што су наставиле да раде, што су се поново заљубиле, што нису у црнини, што нису сликане на гробљу, него на летовању.
Удовица, тако је постало њихово друго име, и њихово занимање.
Не видим зашто се тако не пише о мушкарцима који су остали без својих супруга? Зашто, у иначе срамотним насловима и текстовима, друге жене и мушкраци нису названи распуштенцима, или уседелицама? Зашто усамљена гомила, и наслови који је обликују, толико мрзе удовице?
Зато што мрзе живот, који се наставља. „Веселе удовице” израз је најдубљег презира и критике, цртање лаке мете.
И, ако нема нико други да вам каже, ја ћу: Имате право да живите и да почнете поново. И да се заљубите, и да обучете хаљине на цвеће, и да својој деци будете, баш зато што сте рањене, насмејане и добре маме.
