Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Лудило са променом пола деци пре пубертета, не јењава. Иако су, наводно, неке клинике по свету затворене, јер су давале хормонске терапије и деци млађој од дванаест година, питање старосне границе за промену пола постало је доминантно политичко питање западне цивилизације. Целу тему потпирују разне холивудске звезде које, срећне, објављују да су им (углавном усвојена) деца трансџендери, па се тако могу видети дечаци које чувене холивудске мајке шаљу у обданишта у хаљиницама, и девојчице које костимирају као дечаке.
Лудило у ствари не почиње ту. Оно почиње оног тренутка кад политички коректни родитељи (углавном припадници дужничке холивудске или политичке елите) објаве свету да њихово трогодишње или четворогодишње дете жели да промени пол. Уз то, не треба заборавити да је пропаганда за претварање дечака и девојчица у супротан пол, у најранијем добу, стигла и до обданишта, у којима се већ увелико одржавају часови новог сексуалног образовања, а има и места на планети где је политички некоректно (па чак и кажњиво) дечака назвати дечаком, а девојчицу – девојчицом.
Ако дете од три године може да одлучује о томе који пол жели да буде, питам се зашто онда деца не добију и право гласа? Зашто да не гласају о томе ко ће бити нови амерички председник или колики ће бити порези, и да ли још више из буџета одвајати за војноиндустријски комплекс: ако и направе погрешан избор, увек могу да се предомисле на следећим изборима? Ако се, такорећи бебама, признаје право да са четири или седам година већ могу да одлучују о својој судбини, за коју, после транзиције, поправке нема, зашто деца не би била равноправни политички субјекти, кад су тако спектакуларно послужила за политичку промоцију једне опасне агенде?
Под слоганом љубави и толеранције, а против миленијумске репресије „идеологије два пола”, ново време увело је секс, као тему за размишљање и експериментисање, и у предшколске установе.
И изгледа да се овом невероватном пројекту може најефикасније супротставити језиком деце.
Наиме, чувени водитељ Бил Мејер, доскорашњи заговорник сваке политичке коректности, и сам се тргао запањен овим лудилом, па је недавно изјавио:
„Не постоје транс деца, него само поремећени родитељи. Када би деца знала шта желе да буду са осам година, свет би био пун каубоја и принцеза. Ја сам хтео да будем гусар. Хвала богу, па ме нико није схватио озбиљно и заказао операцију да ми изваде око и одсеку ногу.”
Из овог, и сваког другог транса, свет се најлакше и најбезболније може извући хумором.
Извор: блог “То сам ја”
