Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Иако не спадам у нервозне особе, пре неколико дана ме је у шетњи ухватио изненадни неиздрж. Нешто ме је иритирало, све док у једном тренутку нисам схватила да ме боли раме. Односно, да ми је торба претешка.
Све своје собом носим, та стара изрека буквално се свалила на мене. Вукла ме је надоле и успоравала ми корак. Помислила сам како су ми и торба и глава претешке и како морам, чим дођем кући, да се растеретим, како бих ишла лакша и кроз стварност и кроз нестварност.
Отворила сам ташну и изврнула је на кревет.
Папирићи, рачуни, десетине визиткарти непознатих аутора, штипаљкице за косу, упаљачи, два пара наочара за вид, три маске, старе минђуше, четири кармина сличних боја, два огледалцета, телефон и пуњач, наочари за сунце, крема за руке, влажне марамице, нотес и две хемијске оловке, два крејона, УСБ утикач, мали парфем, андол, Бе-витамин, кафетин. Кључеви. Турпија за нокте. Мали шрафцигер?!? Четка за косу, иако је познато да сам чешће „разбарушена” него очешљана.
О новчанику да не причам. Стари рачуни, осушене детелине са четири листа између картица, пластифициране слике светаца, гаранција за нови фен, ваучер за козметички салон, флајер за попусте у фризерском салону за псе.
Шаренило свакодневице, пренатрпане и сувишне.
И онда сам све рашчистила, смањила, свела на неопходно.
Све своје собом носим, та стара изрека буквално се свалила на мене
Али већ сутрадан сам помислила како без креме за руке не могу. А и марамице су неопходне. И где ћу да идем без огледалцета, малог – шта, па то није тешко и не заузима много простора? И како без бар једног кармина? И не могу без наочара за читање кад у самопослузи не могу да прочитам шифру за парадајз. А и сунце је јако, па морам да носим и наочари за сунце. И телефон је обавезан. Убацила сам и лепезу, јер су велике врућине. И ташна се поново, мање-више, вратила на старо.
И онда сам помислила како је мушкарцима једноставније. Не носе ташне. Не плаћају рачуне. Не морају да мисле на боју кармина, локне. Не суше им се руке. Не користе лепезе. Лакши путују.
Не морају да мисле на „све одједном” као жене.
А опет, лакше је нама, женама.
Јер, кад дођу суморни тренуци, жена изврне ташну.
Или промени ташну.
Или промени боју кармина и бар на тренутак истински поверује у слатку илузију – како је могуће све средити и почети испочетка.
Извор: Блог „То сам ја“
