Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Познато је, у таксију се чују најбоље приче, и таксиста је, једноставно по природи свога посла, нека врста савременог исповедника. Таксиста се наслуша туђих проблема, у таксију се најчешће пљује власт, у таксију се деле савети о инстант здрављу и препричавају се скандалозни наслови из новина. Таксиста је неко коме долазе приче.
Понекад, таксиста има своју причу.
Пре неколико дана, једва сам успела да зауставим такси на улици. Када сам му рекла где да ме вози, таксиста је пола у шали, а пола у збиљи рекао да сам му покварила планове.
„Зашто?”
„Зато што сам кренуо кући, а ово је у потпуно супротном крају града.”
Осмехнула сам се, стрепећи да се човек не предомисли и одустане од вожње.
„Док стигнем…”, наставио је, „…треба да покупим с посла моју љубав, па онда идемо у шетњу”.
Рекао ми је да ради само преко дана, и да сваке вечери са својом женом шета по оближњој шуми у њиховом насељу.
Срце и Љубичица цвркутали су још неколико секунди, а ја сам седела на задњем седишту и замишљала их како се шетају, држећи се за руке
Рекао је „моја љубав”, неколико пута, и било је необично чути средовечног мушкарца да тако говори о својој жени.
Помислила сам да мора да је у питању свеж брак и жена млађа бар четврт века.
„Колико смо у браку? Двадесет шест година”. Његове бистре очи цаклиле су се у ретровизору. Узео је свој мобилни и са невероватним поносом показао ми је њихову заједничку слику.
„Има шездесет година, а погледајте како изгледа, не бисте јој дали више од четрдесет пет.”
Кад му је у следећем тренутку зазвонио мобилни, рекао је: „Ево је, моја љубав ме зове”.
„Љубичице…”
„Срце, где си”, могла сам јасно да чујем како му се Љубичица обраћа.
Осмехнула сам се, дирнута том величанственом једноставношћу с којом мало ко уме.
Срце и Љубичица цвркутали су још неколико секунди, а ја сам седела на задњем седишту и замишљала их како се шетају, држећи се за руке, по њиховој шуми, и како човек ништа није измислио да би мене забавио, и како је могуће, како то постоји – љубав и поштовање, и посвећеност, и то „срце, где си”. То није било одглумљено, ништа ту не постоји за проклете очи света, него само за њихове очи, помислила сам, и како је могућ добар брак, и како је за то потребно само да некоме говориш „срце”, а он теби „љубичице”.
Добро, потребна је и шума, за шетњу, за заклон, за тишину и све те речи које су сувишне поред ове две, док се држе за руке, испод крошњи.
Извор: блог “то сам ја”
