Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Кад сам била клинка писала сам текстове за разне новине, и сећам се једног, који ми је, нимало случајно, пао на памет баш данас. У том давном, али мудром тексту, бодрила сам себе и друге девојке једноставном поруком – да за осећање опуштености и независности, девојци, у суштини, није потребно много. Увек у ташници треба да има резервни пар најлон чарапа и паре за такси.
Била је то давнашња прича, инспирисана стварношћу – чарапе су ту да отерају осећај нелагодности због неке, евентуалне издајничке жице која је кренула својим током, а паре за такси у новчанику значиле су само једно – да никада не можемо бити уцењене ничим, све док имамо паре за такси – то значи да кући можемо да се вратимо кад год зажелимо и да никада и ни од кога не зависимо.
Прошло је много времена од тада, и том малом списку неопходности додала бих још само једно – широко отворене очи.
Моја добра пријатељица је ових дана зинула од шока пред непријатном ситуацијом у којој се нашла, а на коју сам је упозоравала.
Није ми се допао њен удварач.
Како можеш заиста да претиш жени која у ташни има паре за такси и која има где да се врати?
Нешто ми је у свему томе било претерано – удварање, помешано са „пријатељством до гроба”, плус известан пословни подухват.
Знате како се каже међу паментим људима – ђаво увек чучи у детаљима. Што се мене тиче, ђаво увек вири, прво, у језику.
Било ми је ужасно одбојно то што сам приметила да њен удварач, који прави пословни дил са њом, увек говори у првом лицу једнине.
Не може постојати заменица „ја” када се ради са још неким. Уместо „ми”, увек је било само „ја”, иако је капитал био њен.
Покушала сам да се накашљем неколико пута, али то је, очигледно, било узалуд.
Паметне и способне жене понекад пропусте да виде својим очима оно што је очигледно, поготово када се у исту корпу спусте емоције и бизнис.
Пошто је велики тајкун испао мали шићарџија парадирајући својим „ја” пре него што је „ми” уопште стигло на ред, и пошто је цео пројекат пукао пре него што је и почео, и пошто сам јој додала пудер да поправи размрљану шминку, једино што сам могла да кажем мојој пријатељици било је да је била слепа и глува – да ме није слушала.
Онај који говори „ја” недорасли је комплексаш и себични контролор. Углавном гребатор са скривеним плановима, осветољубив и опасан кад осети да му се планови изјаловљују.
Покушао је чак да је уплаши, кад је схватио да она одустаје од свега, па и од пословног подухвата.
Али, како можеш заиста да претиш жени која у ташни има паре за такси и која има где да се врати?
Што се најлонки тиче, ово је сезона кад их нико не носи. А спас је, као и увек, само у одлуци да одеш. Позовеш такси, и спасеш се беде.
Извор: Блог “То сам ја”
