Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Ево, ових дана навршава се годину дана откако су нам животи сведени на језиве вести, индуковање страха, лимитиране слободе и ужасавајућу усамљеност.
Живимо као у неком мрачном научнофантастичном роману, срођени са дистопијом, више ни не примећујемо колико су нам слободе смањене, кретање ограничено, а воља за животом, хтели – не хтели, после годину дана овог глобалног „кукавичјег гнезда” у које је смештен цео свет, полако јењава.
Сви јављају о ужасавајућем порасту депресије. Укинули су нам романтичност ноћи. Нема више излазака. У девет увече улице су опустеле. Нема рођендана, слава, свадби.
Сто година самоће, што би рекао Маркес.
Паметни људи преко друштвених мрежа саветују да се не гледају вести, да се дубоко дише, да се ради гимнастика и сваки слободан тренутак користи за шетњу по природи. Слушати музику која поправља расположење. Читати књиге. Кувати. Ходати. Мислити позитивно.
Неко ми је пре неки дан рекао да „наши животи више никада неће бити исти”. Стресла сам се на ту реченицу, мрачну и тачну.
Све више ћутимо, а када говоримо, говоримо о ужасима, о лошим вестима. Ово је била година коју су нам појели скакавци.
И онда, помислим, па нећу ваљда да дозволим да ми још једна година прође овако. Никако!
Данас доносим свечану одлуку – од сутра устајем у зору.
Сваког дана радим гимнастику. Сваког дана позивам једног пријатеља да се видимо, бар на кафи. Идем редовно код фризера, као да имам неки живот. Једном недељно, цео дан посвећујем неговању лица и тела. Купујем бар две нове хаљине за пролеће.
Три пута недељно гледам неки добар филм који враћа осмех на лице. Дневна обавеза – трагање бар за мрвицом хумора или лепоте. Учим напамет своје и туђе песме. Учим да играм српско коло. Правим списак од бар педесет места, људи, слика које морам да видим.
И онда, помислим, па нећу ваљда да дозволим да ми још једна година прође овако. Никако!
И док правим овај списак, без неког великог ентузијазма, одједном ми пада на памет један мали кадар из емисије коју смо прошле недеље снимали на Златару.
У гостима код жене која прави златарски сир, седеле смо за столом једна поред друге. Она је са осмехом причала о својим питама од хељде, и сиру, и пашњацима, а мени је поглед у тренутку пао на њене модре, вредне шаке.
Ухватила сам је за руку.
Тога сам се сетила. И одједном, све ово о депресији, ужасу и језивим вестима, постиђено се повукло пред сликом тих шака са отеченим прстима, које и данас, док ово пишем, и увек, музу краве, и праве тај сир, и пите, пред тим рукама које своју усамљеност у планини исцеде заједно са сурутком, како знају и умеју.
Благословене многе ручице.
Извор: Блог “То сам ја”
