Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Тражила сам нешто данима. Завиривала сам у ћошкове, отварала кутије и фиоке, гледала испод кревета, по старим путним торбама, и по највишим и најнижим деловима плакара. И то, што сам тражила, нисам пронашла. Али, међу сложеним пешкирима и постељинама, мајицама које су од прања изгубиле боју, пронашла сам своју сопствену историју, мало згужвану, али прилично очувану, заборављену историју која ме је разнежила.

Нашла сам неколико својих хаљина које нисам обукла годинама.

Биле су то хаљине које личе на стихове једне моје песме. Мале, обичне хаљине, нема у њима више од сто грама, хаљине без рукава, од лаког жерсеја купљеног у оној радњи где се све продаје на кило, хаљине које личе на мајице, до колена, једине које сам умела да сашијем. Шарене, на цвеће и са геометријским шарама, хаљине које су ме носиле кроз та давна лета, по београдским улицама, међу лубеницама, и столовима летњих башти, које сам носила с поносом, јер су биле моја креација, и мојих руку дело, јефтине као штос, и скупе јер су биле уникати – на којима и данас висе кончићи на порубима, или су штепови око бретела неравни и експресионистички.

У неким предметима има сећања, у неким стварима остају сећања, као што трачак парфема остаје у коси

Хумор малог живота, отпор униформности, величанствена обичност, све то, и један осмехнути талас меланхолије, замирисали су у мојим рукама.

Сећање је чудна ствар. У сећању углавном нема хаљина, ни марки ципела које смо носили. Сећамо се осећања које смо имали са драгим људима, у сећањима углавном нема места за предмете, ствари, ту су само људи, место, време и разлог због кога памтимо.

Али, у неким предметима има сећања, у неким стварима остају сећања, као што трачак парфема остаје у коси.

У ове мале хаљине завукла се историја, успомена, тужна зато јер је прошла, и предивна зато што није испрана, избрисана, поништена. То су хаљине које сам шила поподне, да бих их обукла увече, хаљине које се навлаче преко главе, хаљине у којима је било сунца и маестрала, и хлада, и предивног оптимизма.

Помислила сам како годинама нисам себи ништа сашила.

И онда сам обукла једну по једну од тих заборављених хаљина које памте.

И, одједном, грлиле су ме руке тих успомена, и мирисала су опет она давна лета, и моје лице било је окупано у осмеху те изненадне игре с временом, те мале игре с властитим животом.

Погледала сам се у огледалу. Знате шта ме је запањило?

Не то што ми те хаљине и даље добро стоје.

Него – ко би рекао да стара мала хаљина толико може да подмлади лице?

Извор: Блог “То сам ја”