Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Пре неки дан, у аутобусу градског саобраћајног, хтела – не хтела чула сам разговор два младића, па су ме оглушци тог разговора нагнали да размишљам о двема темама – о језику и савременој цивилизацији. Момци су коментарисали девојке са којима су, очигледно, непосредно пре аутобуса, седели у неком кафићу.

„Она – кида.”

„Да, брате, убија.”

„Разваљује, батице.”

„Растура колико је згодна.”

„Убија”, поновили су скоро углас, а онда су се скоро заверенички насмејали.

„А и кева јој је госпођетина”, закључио је један од њих двојице.

„Шта, и кева кида?”

„Убија како добро изгледа.”

„Растура, а?”

„То им је, онда – породично?”

„Разваљују.”

Помислила сам како комплименти као што су кида, убија, разваљује и растура, заједно са аугументативом – „госпођетина”, који сам први пут чула, говоре о промењеном вредносном систему у савременом друштву. Да су озбиљан доказ да је нешто у нама и међу нама отишло дођавола.

Савршена жена је ратница, растурачица, биће невиђене физичке снаге и огромне симболичке моћи. Она је нека врста стихијске силе природе која покорава све пред собом. (Исто важи и за комплименте упућене мушкарцима!) Неко ко не мами уздахе, него крике и урлике. Кад кажу „она убија”, то говори о добровољној предаји пред немилосрдном силом природе, о промењеном коду на релацији мушкарац–жена, али и о некој врсти новог културног тренда – са жаром прихватити покоравање.

Лепотице и лепотани данас кидају, убијају и разваљују, бар у сленгу

Што се тиче рогобатне речи „госпођетина”, пало ми је на памет како су се некада аугументативи за женски род користили углавном у пежоративном смислу, да се означи нешто огромно и презира вредно, а да се данас госпођетина, као и уосталом све што је велико и претерано, ставља на највиши пиједестал, чак и када изазива хуморну асоцијацију, као госпођетина која је, мада тога они уопште нису свесни, симболичка карикатура онога што се госпођом, односно дамом, некада звало.

Свака генерација има свој сленг.

Кад смо ми били клинци, девојке су биле лепе, згодне, слатке или добре рибе, а момци су били згодни и добри фрајери.

Али онда, када је појам лепог, очаравајућег или узвишеног почео да се комбинује са речима као што су страшно или ужасно, и сама усхићеност, задовољство и лепота постала је застрашујућа, опасна и ужасна.

Другим речима, ужас је некако постао леп. Страх је на највишој степеници осећања којима се, бар у језику, тежи.

Лепотице и лепотани данас кидају, убијају и разваљују, бар у сленгу. Симболичко насиље у језику постало је привлачно.

А између језика и стварности, танка је линија разграничења.

Извор: Блог „То сам ја“