Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Најновија песма Мајли Сајрус, која се зове Цвеће, за само три дана откако је пуштена на Јутјубу има преко 35 милиона прегледа. Бројке, саме по себи, не би ми биле занимљиве да се овде не ради о једном сасвим новом феномену. Љубавна песма постала је, у ствари, нека врста химне жена данашњице.

Дакле, љубав је пукла, али она неће да плаче, јер је схватила да све што неће он, може она.

„Сама себи могу да купим цвеће, и да напишем у песку своје име, могу сатима да причам сама са собом, и да кажем ствари које ти не разумеш, могу саму себе да изведем на плес, и да саму себе држим за руку, да, могу боље себе волети, боље него што можеш ти…”

Девојке свих година, са свих крајева света, остављају одушевљене коментаре о песми која им је подигла морал, вратила веру, подигла самопоуздање и објаснила како им данашњи мушкарац, у ствари, уопште и није потребан, јер је ионако – никакав! (А како ствари стоје, са вештачким материцама у лабораторијама ускоро неће бити потребне ни жене).

И заиста, на први поглед, сјајна песма, музика, глас, ритам, и рефрен. И, све ми смо, понекад, саме себи куповале цвеће и изводиле се на пиће и на плес, да не бисмо плакале. Управо зато што је прича толико универзална, толико типична, зато је песма наишла на толики одјек. Пробудила је макар и мрвицу феминизма у свакој жени.

Па ипак, постоји један проблем са овом песмом – у време глобалне демаскулинизације мушкарца, ова песма, за онога ко критички размишља, представља и буквално – политичку химну новог доба. Иако фантастично упакована, бојим се да у овој песми чучи политичка агенда мрачне будућности, о којој управо ових дана одлучују робовласници у Давосу.

После првобитног одушевљења песмом,у мени се нешто побунило. Да не живимо у време у коме живимо и да нисмо бомбардовани семантичким, филозофским и свим другим ужасима, ово би била симпатична тинејџерска песма. Али данас, у овом ужасу усамљености, дехуманизације и покушају неколицине лудака да се играју Бога, ова песма поручује да мушкарци више ничему не служе, и да је љубав према себи најбоља и најјача љубав која може да се замисли.

Ако се узме у обзир да је млада певачица добила невероватну медијску подршку управо зато јер је у својим наступима и песмама промовисала сваку сатанистичку агенду (сетимо се само њених наступа са џиновским пенисом на надувавање), онда се и ова песма која се певуши на прво слушање, може посматрати и у овом контексту.

Јер, живимо у време у коме је, нажалост, контекст важнији од садржаја. Или, што би рекао амерички уметник Кенет Ноланд, „контекст је кључ, из њега извире разумевање свега”.

Извор: Блог “То сам ја”