Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
После дужег времена свратила сам у једну велику радњу да себи нешто купим. Познато је да не подносим шопинг молове због гужве, осветљења, буке и музике, па сам се упутила у једну радњу у Кнез Михаиловој, да се после дужег времена мало поновим.
Тражила сам летње чизме број 41, што ми је ноћна мора, јер углавном излазим необављена посла. Нисам случајно, још пре двадесетак година, написла: „У овој земљи је, за жену, све преко четрдесет равно катастрофи – без обзира да ли се ради о годинама или о ципелама.”
Била сам пријатно изненађена кад ми је, без имало нервозе, продавачица рекла да ће ме чизме, чим их донесу из магацина, чекати на каси.
Чизме су ме чекале на каси, и пошто сам их пробала са одушевљењем јер су ми таман, на каси сам, неколико минута касније, чекала и ја.
Моја млада касирка се на тренутак исправила и дубоко удахнула. Сви су чули како је похваљена
Било је неколико каса и неколико редова испред њих.
Млада продавачица, скоро дете, дала ми је знак да јој приђем. Изгледала је као неко ко је тек почео ту да ради. Малкице неспретна, малкице ужурбана и веома ревносна.
И, прво ми је рекла, „добар дан”, што ми је измамило осмех. Обично сам ја та која прва говори „добар дан”, где год да дођем.
Затим ми је љубазно рекла да су чизме на снижењу и питала ме да ли ми цена одговара.
„Како да ми не одговара”, помислила сам. „Ово је права радост, ем су мој број, ем су на снижењу.” Онда је узела и остало и лепо све спаковала у кесу.
„Ставићу вам рачун унутра”, рекла је, „ако вам нешто не одговара, слободно све можете да вратите, зато га сачувајте”, рекла је и насмешила се.
„Боже, како сте љубазни”, излетело је из мене, нисам могла да сакријем одушевљење.
Девојка се озарила.
„То је тако ретко, и то је тако лепо”, рекла сам гласно. Учинило ми се да су се друге касирке, као и све девојке у реду, на тренутак утишале.
Моја млада касирка се на тренутак исправила и дубоко удахнула. Сви су чули како је похваљена.
Док сам са осмехом и кесама излазила из радње, помислила сам како је штета што ту негде, у близини, није био њен шеф да чује похвале за своју младу радницу.
А онда сам, склањајући се од кише у Кнез Михаиловој, помислила како ће шеф радње то сигурно чути.
Јер код нас важи неко гадно правило да ретко хвалимо људе који нас услужују, а да њихове шефове зовемо само кад треба да их искритикујемо.
Извор: Блог “То сам ја”