Мирјана Бобић Мојсиловић: Породица!

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Увек сам говорила да природне лепоте Србије, осим фантастичних погледа, планина, шума, река, ливада, јаруга, пећина, извора, пољског цвећа, старих воденица и бистрих потока – чине људи.

Дивни, обични, изузетни људи.

Пре неколико дана снимали смо емисију у Ивањици и околини, и на крају дана одвели су нас у једно етно-домаћинство у брдима између Ивањице и Ариља.

Домаћини, цела једна породица, дочекали су нас раширених руку, као да смо наши, служили су нас ракијицом и хладном водом, док се у огромном глиненом ћупу, на отвореном огњишту, крчкао купус, а у пећи расла проја.

Унутра, у великој трпезарији, био је постављен сто, као за славу. Насмејана домаћица, мојих година, са новом црвено-белом кецељом од канафаса, и њен симпатични муж, дворили су нас кумовски, њихова снајка доносила је глинене чиније пуне купуса којег је крчкао њихов син.

И, с времена на време, ухватила бих поглед какав се, мислила сам, не виђа често ни на селу, а још мање у планини. Наш домаћин гледао је нашу домаћицу са љубављу и поштовањем.

„Како си је украо?”, питала сам.

„Ћути, имала сам петнаест година”, рекла је смејући се, а онда му је нежно поправила дугме на кошуљи.

„Знаш, нисмо имали ништа, она петнаест, ја седамнаест, и све смо сами створили”, додао је, „четрдесет пет година смо заједно”.

А онда је у собу ушао њихов млађи унук, носећи хармонику.

„Ја га учим да свира”, рекао је поносни деда, „и добро му иде.”

И унук је почео да свира.

А онда је деда запевао.

Била је то представа о ономе чега више скоро да и нема – представа о породици, поштовању, заједници, узајамности и слози

Био је то глас славуја, и коса, и шуме, и кише, и лета, и онда, као у неком успореном филму, из позадине, пришла је његова супруга, држећи руке на кецељи, и кренула да терцира, а онда је дошао и син, отац младог хармоникаша, и запевао и он, и снаја се, с краја стола, прикључила тој песми. Звучало је као да су вежбали, као нека савршена певачка група, постављена испред трпезе љубави.

Њихова озарена лица док певају заједно, цела једна породица која кад пева – пева, и кад ради – ради, све је стало у тих неколико минута пред нашим очима и ушима: они немају појма да је то била представа о ономе чега више скоро да и нема – представа о породици, поштовању, заједници, узајамности и слози.

Крајичком столњака обрисала сам сузу. Била је то суза радосница, и суза усхићења пред помишљу да још увек није све око нас отишло дођавола, кад има оваквих људи, и оваквих породица.

И када мале лекције о величанственом животу још увек могу да се нађу иза многих брда, до којих се стиже сеоским путевима посутим камењем и малинама.

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КАДА ШЕКИ ИМА ГРИП: Зоран Лазовић задржао „тежину и пркос“, Миливоје Катнић пустио браду и „дјелује испоснички“!

ОД БЕОГРАДА, БАЊА ЛУКЕ ДО ПОДГОРИЦЕ: Српство тражи краља!

КОМПЛЕКСИ И ДУПЛЕКСИ: Антитрамповски плач Монтенегрина или самоуништавајући мотив сопствене величине!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

lub2

СА ПРОТЕСТА У ПОДГОРИЦИ ПОВОДОМ УБИСТВА ЉУБИШЕ МРДАКА: Виши суд у Подгорици извршио атентат на Јустицију!

jovan-erakovic-1

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: „Сваком Србину који се буди, мора да се суди“! 

milan-knezevic-620x327-1

МИЛАНУ КНЕЖЕВИЋУ ПУКАО ФИЛМ: Тужи либерала Амара јер га је оптужио да је страни плаћеник!

ljubi

„КОНТРОВЕРЗА“, ЉУБИША МИЛАНОВИЋ: Афера „Росу“ – албански специјалци умјесто црногорске полиције!

Seki_Radoncic_1-1024x576

КАДА ШЕКИ ИМА ГРИП: Зоран Лазовић задржао „тежину и пркос“, Миливоје Катнић пустио браду и „дјелује испоснички“!