Пише: Мирјана Бовић-Мојсиловић
Новак Ђоковић победио је на Вимблдону, седми пут. Србија је очарана његовим тријумфом, чак је и његов ривал Кириос изјавио да је Ноле нека врста тениског бога. Мали британски принц је навијао за њега, Београд га је дочекао овацијама на платоу испред чувене тријумфалне терасе на скупштини града.
Али, био је то – тријумф човека.
После свега што су му урадили у протеклих годину дана, Новакова победа на Вимблдону има далеко веће значење од самог спортског успеха. Победио је мали велики човек, сам против свих. Нолетова победа, сада, изгледа као неки добри зрак сунца, као знак да се полако разређује мрак светске бирократије и свеопштег зла које се надвило над светом. Да ствар буде још луђа, Ноле је ову историјску победу донео на Теслин рођендан.
Не обожавамо Новака само зато јер је шампион. Новака обожавамо због начина на који то носи.
Оно што је, вероватно, узбудљивије од свега што се голим оком може видети, узбудљивије од сваког сервиса, поена, гема, од сваког пехара, јесте нешто изнутра што Ноле има, и што сија непомућеним сјајем, а то је – достојанство у слави.
Држање победника, коме победа није помутила разум.
Држање победника, који никада није понизио свог ривала.
Отменост с којом се односи према злобним коментарима новинарчића задужених за блаћење оних који имају највећи грех данашњице – интегритет.
Усправност с којом носи све неправде које су му нанете.
И то што није заборавио да помене да је Кириос једини који је стао уз њега, када су га аустралијске власти држале заточеног у хотелској соби и протерале га из Аустралије.
И, затим, начин на који одговара на питања, на нападе, на лудило света, а да никада не каже ниједну реч више.
Отменост је питање мере. Отменост, то је такође неко урођено знање о вертикали, о пролазности, о разликовању важног и неважног.
Изузетност која произилази из једног духовног разумевања властите људске обичности.
Златна нит Србије, али и целог Балкана.
Нема он појма шта то он буди у нашим људима.
Не обожавамо Новака само зато јер је шампион. Новака обожавамо због начина на који то носи.
И победе, и поразе, те две „подједнаке варке”.
Подсећа нас на то какви можемо да будемо. И од тога се јежимо. Узбуђени смо док откривамо властито достојанство, и интегритет, и људскост у себи самима, док тапшемо испред телевизора, и помишљамо како управо у том тренутку постајемо људи какви смо могли да будемо.
