Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
На једном недавном догађају срела сам случајно мог познаника, који је пластични хирург и има приватну ординацију.
„Здраво, како си”, општа места разговора људи који се површно знају и који се не познају.
У једном тренутку, приметила сам како ми се загледао у лице.
Пошто волим да се шалим, рекла сам: „Загледаш ме? И?”
Подигао је једну обрву.
„Шта ми фали?”, питала сам отворено, излажући своје лице и врат његовом стручном погледу.
„Врат ти је супер.”
„А шта фали мом лицу”, питала сам, очекујући неки, бар мали комплимент.
Кад оно, буп, погоди ме као ђулетом.
„Мало ти је шљуснуло овде”, показао је на ивицу моје вилице.
„Ма, супер сам”, рекла сам и кренула даље, а он је за мном добацио нешто у стилу како он то све поправља фино и с мером.
Нисам ни приметила да сам у тих неколико следећих корака кроз гужву већ једном руком затезала место на коме ми је рекао да сам „шљуснула”.
Када сам после дошла кући и док сам скидала шминку, погледала сам се у огледалу. Нисам шљуснула, доктор прича глупости.
А онда ми је пало на памет да можда ми не видимо добро. Да, у ствари, себе никада не можемо видети очима којима нас виде други. Да има нечег необјашњивог у томе како човек себе перципира, и да можда и зато никада стварно не можемо видети себе. Мит о Нарцису можда лежи управо у тој маштовитој замућености перцепције сопственог лика у огледалу.
После сам на неким фотографијама видела да је доктор, можда, био у праву. Да ми, можда, земљина тежа стварно ради о глави и да се та минијатурна шљуснутост ипак види.
Што наравно, никако не значи да бих отишла „под нож”. То такође не значи ни да сам због тога пала у било коју врсту очајања. Право да вам кажем, нешто од тих закона биологије и гравитације мора и да се види, иначе, зашто смо живели?
Исте вечери, на Инстаграму су ми искочили најновији Мадонини клипови. Њој се на лицу не види ни најмања бора и ни трунка „шљоснутости”, па ипак њене године и покушај да их сакрије, вриште у некој суманутој агонији – „млађа сам од саме себе”.
Парадокс ове савремене борбе за вечну младост лежи у томе што на крају она увек води у претеривање. Лице без бора, у ствари, не да не сакрива године, оно причу о старењу само појачава. Зато, живеле мале несавршености.
Извор: То сам ја
