Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Прошло је такмичење за Песму Евровизије и страсти се полако стишавају. Један детаљ скренуо ми је пажњу – међу свим тим песмама, акордима, тоновима, корацима, мелодијама, букама, ритмовима, шљокицама, перјем и бенгалским ватрама, један човек остао је потпуно непримећен, иако је и он, као и сви остали такмичари, имао своја три минута на сцени. Певач из Велике Британије није добио ни један једини поен, и ни један једини глас, и нико на овом белом свету није гласао за њега.
Џејмс Њуман тако је постао антихерој, хипер супергубитник овог музичко-естрадно-политичког такмичења. Нула над нулама.
Па ипак, Џејмс се држао добро, рекао је „Хвала” и подигао боцу пива, наздрављајући на један у суштини отмен начин и свом поразу и свим другим неправдама света, не дозвољавајући икоме да види како му је у ствари. Песму са којом је наступао сам је написао, па су шок и разочарање били још већи, иако то нико није могао да види.
Поднети пораз, то треба умети.
Јуче, у новинама, Џејмс је изјавио да „жели да се усредсреди на позитивну страну овог невероватног искуства и да нас времена у којима не испадне онако како смо се надали уче како да се саберемо и како се постаје јачи”.
И онда се десило дивно чудо.
Његове дивне и достојанствене изјаве запалиле су друштвене мреже.
Подршка је почела да стиже са свих страна. Одушевљење овим скромним момком, његовим достојанством, духом, хумором и суштинским поштењем, превазишло је све нуле овога света. Џејмс, чија се јавна судбина један дан клацкала између понижења и подсмеха, постао је, на неки начин, метафора обичног човека, малог човека који сања велике снове и коме се ти снови изјаловљују, и који са добротом, достојанством и без гнева, одлучује да их и даље сања.
Кад ми буде тешко, мислићу на Џејмса, мог хероја
Од губитника, Џејмс је преко ноћи постао победник. Онај на кога личимо и коме се дивимо јер је бољи од нас. Јер никог није окривио, јер се није наљутио, јер није дозволио горчини и самосажаљењу да му упрљају снове.
Велика нула је у ствари тачка од које све почиње, тачка од које се иде у плус или у минус, а добри Џејмс је показао како је и нула релативна, исто као што су победе и порази, „две подједнаке варке”.
Кад ми буде тешко, мислићу на Џејмса, мог хероја.
У оној камионџијској јакни и са флашом пива, са оном гротескном нулом на џиновском екрану, одмах ми је био миљеник.
А сутрадан, кад је показао како човек може бити поражен али не и покорен, сутрадан сам га заволела, и што се мене тиче, из Србије му стиже 100 поена.
Извор: Блог “То сам ја”
