Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Пре неколико дана, удала се моја другарица.

Венчали су се скоро тајно, у кругу најближих пријатеља. Али, обећали су, отворићемо шампањац, за младенце. Млада има шездесет година, младожења мало више. Младенци су се у цркви заветовали да једно другом буду подршка, и у добру и у злу. И сада, као свеже венчани, радују се као клинци. Кад прилике буду дозволиле, направиће свадбену журку, и отпутоваће негде на медени месец.

Између радости и изненађења, на тренутак ме је обузела сета, мисли о пролазности, о овом животу таквом какав јесте, о шансама које често не дајемо ни себи, ни другима, мисли о томе како услед расуте пажње више ни не знамо шта желимо.

Инспирисана њиховом срећом, моја друга пријатељица, јадала ми се што је сама.

„Само ми реци каквог човека желиш, можда могу да те упознам с неким мојим познаником”, рекла сам.

Замислила се.

Стари људи мисле само о ономе шта не желе

„Овако”, почела је, склопљених очију и са осмехом на лицу.

„Не желим досадног, уморног маторца.”

Одједном, осмех јој је нестао. Лице јој је постало озбиљно и оштро.

„Не желим неоствареног, искомплексираног, љубоморног контролора… Заузетог, ожењеног, ни свеже разведеног с брдом проблема… Дебељушкастог, необразованог… Ни неког нарциса који је до јуче јурио клинке, ни преозбиљног… Знаш, оно, електроинжењер, гушитељ… Мислим, не треба ми нико да ми мења штекере, за то узмем електричара…”

Млада с почетка ове приче, у ствари је и буквално и симболички млада, јер само мисли о ономе шта жели

Нисам стигла ни да удахнем ваздух, а она је колутала очима и испаљивала тираду са списка минуса с којима се сретала у животу.

„И стипса, то ни случајно, не долази у обзир. Наравно, ни много млађи, кева могу да будем само својој деци. И не долази у обзир неко ко не живи близу.”

„Знаш ли зашто си сама?”

„Зашто?” питала је са изразом лица између свадљивости, дурења и самосажаљења.

„Зато што све време говориш само о томе шта нећеш.”

„Па какве то везе има?”

„Кад на питање шта хоћеш, одговараш списком онога шта нећеш – то говори да ти то у ствари и не желиш.”

„Ја? Не желим? Није истина! Желим… желим да се заљубим, у неког дивног лика… онако… а не да буде кретен, као овај последњи…”

Хтела сам да јој кажем да никад није касно не само поново се заљубити, него да никад није касно променити приступ животу, мушкарцима и самој себи. Али, било ми је јасно да је у њеном случају узалуд говорити.

А млада, с почетка ове приче, у ствари је и буквално и симболички млада, јер само мисли о ономе шта жели.

Стари људи мисле само о ономе шта не желе.

Заиста, никад није касно да се научи нова, велика лекција о живот.

Извор: блог “То сам ја”