Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Ендрју Тејт, некадашњи кик-боксер, а сада медијски инфлуенсер, познат као човек без длаке на језику, за месец дана је са осамдесет осам хиљада пратилаца на Твитеру, пошто му је укинута вишемесечна „Твитер казна”, стигао до скоро три милиона пратилаца. Свој вирални успех, како сам каже, може да захвали томе што говори очигледну истину коју многи виде – али само он сме да је каже.
Овај аналтичар стварности, испоставља се као један од најгласнијих бораца за слободу говора, не потежући никада овештале „теоретичарске фразе”, већ сецира матрикс право у мету. Ових дана поново је у жижи јавности јер је изјавио да је његов успех поседица губљења поверења у званичне медије и њихову пропаганду, и у систем друштвених мрежа, њихову цензуру и пристрасност. Људи су сити лажи и желе да сами откривају истину.
„Ако имате било какво мишљење, увек ће бити оних који ће бити узнемирени. Једном, када званични медији примете да сте важна особа, јер инспиришете друге људе да мисле, прогласиће вас опасном особом и сручиће на вас кофе етикета – да сте расиста, фашиста, сексиста, искористиће ʼвисоке моралне стандардеʼ да вас униште. Ушли смо у драконијанско време страха и ћутања, али ипак има наде. Људима је доста менталног насиља, ућуткивања и присилног утувљивања ʼистинаʼ. Појавиле су се пукотине у матриксу и истина и логика морају да победе. Морамо да говоримо о томе, јер то се догађа у свим сферама друштва и захвата све теме – од фудбала до Нетфликса. Застрашујуће је живети у овој лажној стварности и о томе мора да се говори.”
Поента целе ове приче лежи у чињеници да пристајање на ћутање, чак и када видимо истину својим очима, јесте пристајање на ропство. Страх од одбачености и етикетирања, страх од симболичког „испадања из воза” најмоћније је средство за контролу наратива, а тако и за контролу маса.
Агресија и терор „нових истина” и апсолутног ћутања можда се најбоље може видети у недавним скандалозним „перформансима” активиста који су у музејима света поливали уљем и скрнавили ремек-дела великих сликара, а нико није због тога вриштао – јер… није политички коректно!
Ућуткани свет чека неког другог да каже: „Цар је го”. Доказ за то је, између осталих, и Ендрју Тејт.
А пошто је у почетку била реч, не смемо да заборавимо да рушење матрикса такође зависи од тога да ли ћемо да проговоримо или ћемо сами себе осудити на вечити шапат.
Знате оно – реци, и спаси своју душу.
Страх је реакција, храброст је одлука, Винстон Черчил.
Извор: То сам ја
