Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре неки дан седела сам накратко у једном друштву које је било састављено углавном од напумпаних ега, од маније значаја, од уображености прикривене лоше глумљеном скромношћу и узајамне зависти нашминкане лажном припадношћу самозваном племену изузетних.
Али, осим што сам се убила од досаде, помислила сам само једно.
Како мора да је страшно бити у тој кожи. У кожи надменог човека.
Надмени човек мисли да је бољи од других, да заслужује више од других, али му никако није јасно како то ти други, које иначе презире, и од којих је бољи – не виде. Није му јасно како не виде да је значајан, да је паметан, да је изузетан.
И пошто то нико осим њега не види, надмени човек одлучује да прикаже своју изузетност тако што са висине гледа све око себе. Њему никада ништа није довољно занимљиво, ни вредно, ни лепо. Надменом човеку ништа није смешно.
Логично, за смех је потребно отворено срце, отворен ум, опуштеност.
А надмени није никада опуштен, пошто непрестано мери, упоређује, вреба ко ће му уделити секунд пажње. Надмени човек је расцепљен између дубоке несигурности и болесне самоуверености, у вечитој чежњи да буде одликован онако како заслужује. Отуда се надмени смеје само шалама онога од кога може да добије орден, сви други за њега су небитни и мали.
Логично, надмени је тамо где су победници, где је сигурно
Надмени је сноб, суштински малограђанин, а осим тога, надмени је по правилу невероватна кукавица. Надмени говори оно што треба да се каже, надмени је касни споменичар политичке коректности, он дрхти да случајно некада не буде означен као неко ко је на супротној страни. Логично, надмени је тамо где су победници, где је сигурно.
Надмени никада ништа никоме не даје. Никога не хвали, осим ако није у питању неки тренд покупљен са глобалних мрежа. Занимљиво, надмени презире све од чега је направљен, убеђен да је изузетак који се изметнуо од сваке нискости. Надмени чека да му јавно признају величину његовог изметнућа.
Надмени никада не живи сада, он ће да живи стварно тек после, када добије све што заслужује. У међувремену, седеће, са киселим изразом лица, запањен приземношћу, нискошћу, глупошћу и аљкавошћу света.
А ми, који живимо сада, нас радује несавршеност света. Јер, као у једном мом стиху:
„Ми, с ове моје стране збиље,
ми пијемо ветар и једемо смиље.”
Извор: Блог „То сам ја“
