Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

„Како љубав?”, питала сам јуче пријатеља са којим се нисам чула више од годину дана.

Питала сам то највише зато да бих паметно заобишла општа места данашњице – болести, смрти, несреће и оне бесконачно онеспокојавајуће разговоре о краху света какав познајемо.

Очекивала сам да, као и обично, буде кратак и духовит, и наравно – неодређен, али овога пута било је другачије. Хтео је да говори о љубави, о везама, о спуштању критеријума после одређених година. „Знаш, што је човек старији, избор је све мањи и све лошији.”

Зашто би избор био све лошији? Ваљда, кад човек више зна, боље види и боље бира, помислила сам. А онда сам се сетила да је мој драги пријатељ пре неколико година био у краткој вези са много млађом девојком, па сам га на то подсетила.

„То је био мали глупи излет”, рекао је.

Срећа је да има оваквих ликова као што је мој пријатељ. Знам да звучи као бајка, али нисам га измислила

„Зар није сан сваког данашњег средовечног мушкарца да „пронађе срећу” поред барем дупло млађе девојке.”

„Јеси луда? Па ја сам познат по томе да највише волим да тражим љубав у својој генерацији.”

„Стварно?”

„Стварно.”

„То је ретко. Ти као да си неки Енглез или Немац, то је код нас незамисливо”, рекла сам, смејући се.

Помислила сам на све оне напуштене жене којима су године нека врста страшне пресуде, помислила сам на ону певачицу која је недавно изјавила да је отписана јер је превалила четрдесету, помислила сам на уздржани очај мојих другарица које се више и не усуђују да јадикују да их више нико не гледа. На све нас, за којима се више нико не окреће на улици.

Било ми је јасно да ми мој пријатељ све ово прича да бих средила да се види са једном мојом другарицом, и било ми је шармантно.

„Какав си ти цар”, рекла сам.

Кад смо завршили разговор, мислила сам о културолошком стандарду који пре свега отписује жене, и како се та граница све више спушта. Парадокс савременог света и лежи управо у том лудилу – да је савремена жена ослобођена свих стега – осим стега крштенице. Да јој се непрестано намеће осећај „отписаности”, јер је престарела за љубав, за комплименте, за живот. И то непрестано пумпање осећања недовољности, јесте агенда савременог потрошачког друштва.

Али срећа је да има оваквих ликова као што је мој пријатељ.

Знам да звучи као бајка, али нисам га измислила.