Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре неколико дана седела сам на сунцу у једном београдском кафићу. Два стола од мене седела је једна изузетно лепа, висока и витка, негована и дотерана жена у најбољим годинама. Посматрала сам је неупадљиво са те пристојне удаљености, јер је све на њој било са стилом, отмено и модерно. Каубојске чизме, добре фармерке, сако боје песка, лепе, неупадљиве минђуше. Коса скупљена у овлаш пунђу, са два прамичка који су јој уоквиривали лице. Пилотске наочаре за сунце. Ушла је у башту кафића после мене и наручила капућино . Неколико пута је погледала на сат, па сам помислила да сигурно неког чека.
Профил јој је био леп и правилан, у једном тренутку заличила ми је чак на Грејс Кели . Питала сам се колико ли има година. Могла је да има педесет, али и шездесет, можда само због тих елегантних минђуша какве младе девојке данас не носе.
После неколико минута, у башту кафића ушао је добро обучен старији човек са проседим залисцима и фризуром директора банке, дебељушкаст и нижег раста, и сигурним корацима кренуо је ка њој. Бивша љубав, помислила сам одмах, посматрајући начин на који су се пољубили у образ, и како су се ухватили за руке. Морам признати да сам такву жену замишљала са млађим и мршавијим човеком.
Човек се загледао у њу, а њен предивни осмех обасјавао је одједном ту сцену.
Бивши љубавници, после много година, заједно, на пријатељској кафи, за добра стара времена. Разгалила ме је та помисао.
„Не могу да те се нагледам”, рекао је, а она се топила на сунцу његових речи.
Онда ми је зазвонио телефон, и нисам могла помно да пратим ту дивну романтичну сцену.
Кад сам завршила разговор, и кафу, и кад сам хтела да кренем, још увек сам хватала кикот и делове разговора. Наравно да ме нису примећивали. Постојали су само они, и тај њихов сусрет.
Али, кад сам пролазила поред њиховог стола нисам могла да се не окренем, кад сам чула шта јој је господин рекао.
„Изгледаш одлично, још увек.”
Као да је неко бацио санту леда на тај сто. Лице јој је било скамењено од шока .
Да поправи утисак, наставио је, док сам излазила.
„Мислим, за своје године изгледаш феноменално…”
Дошло ми је било да крикнем:
Хеј, ви, мушкарци, немојте нам давати такве комплименте, не зато што изгледамо супер – за своје године – него зато што је у вашим годинама то неумесно.
Ми ваше године не примећујемо, све док умете да нам дајете праве комплименте.
Извор: „То сам ја“
