Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Афера „елитна проституција” тресе Србију. Таблоиди објављују експлозивне текстове о макроима и проституткама који су похапшени ових дана у најновијој акцији овдашње полиције. Макрои су повезани са естрадом, а наводне проститутке су мање-више познате јавности, јер су биле учеснице разних ријалитија, или су певачице у покушају.

Питам се шта разликује елитну од обичне проституције? Више цене? Бољи изглед проститутки? Места на којима се одвија сексуално-финансијска размена? Друштвени и финансијски статус клијената? Евентуална бомбастичност имена која се котрљају по насловним странама таблоида? И с тим у вези – могућност уцене? Организовани систем проституције?

Логично, за медије није занимљиво хапшење анонимне девојке која маше возачима испод Плавог моста. Медији се хране именима, и то именима која су претходно сами промовисали. У пројекту повезивања „елитности” и „проституције” своју улогу имају и медији.

Питам се шта разликује елитну од обичне проституције?

Фасцинираност телом и новцем, оно је што влада савременом јавном сценом – а релативизовање свих моралних вредности довело је, између осталог, и до тога да је све постало прихватљиво. Ако је говор о телу и о приватним сексуалним враголијама постао нешто као добар дан, ако се гледаоци непрестано бомбардују сценама секса актуелних „звезда” ријалитија, ако је доминантни усклик данашњице „новац решава све”, ако је савремени успех осликан шампањцем, џакузијем и фирмираном ташном на Инстаграму, ако су јавно објављене приватне телефонске поруке кључни доказ „личне неодољивости”, ако је сепаре у ноћном клубу успутна станица до живота из бајке, исто колико и двоминутна слава до које се стиже преко сопствене јавне бруке – онда је сасвим логично што је јавна сцена постала нека врста акваријума за рибарење људских душа, и тела.

Није дакле питање ко и како, него зашто?

Зашто је многим младим и лепим девојкама важније да имају скупи сат, него дечка који не гледа на сат? Како смо као друштво стигли дотле да недостатак стида постане врлина која се плаћа, и да одсуство осећаја за било какаве моралне вредности постане модел прихватљивог понашања?

Управо у тој изопачености лежи сав јад данашњице – плаћање „елитној проститутки” и њеног клијента чини „елитном“ личношћу у његовим сопственим очима и у очима медија који о томе пишу.

Тамо где је новац једино мерило света, и божанство коме се треба клањати, тамо јавна сцена постаје симболичка јавна кућа.

Извор: Блог “То сам ја”