Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић
Седела сам пре неколико дана са другарицом, којој је неидентификовани удварач нанео озбиљну повреду ега. Ни десет дана после њиховог првог сусрета, није јој се нити јавио, нити јој је послао поруку, иако је остављао утисак озбиљног човека који је свестан себе.
Испоставило се да је у питању био неки фићфирић, неозбиљан даса који те вечери није имао паметнија посла. Узгред, и ожењен је, мада „не фанатично”, како јој је сам признао.
Претпостављате, убрзо пошто ми је до танчина препричала њихов сусрет, њена очекивања, њихов разговор, и исказала запањеност што јој се није јавио, разговор се претворио у уопштену причу о везама, љубави, женама и мушкарцима, о свеопштој усамљености и магловитим очекивањима, о сумраку романтичног идеала, о површности, о лењости, о незаинтересованости да боље упознамо и друге и себе.
„Добро, умеш ли тачно да дефинишеш каквог мушкарца желиш”, питала сам је између два гутљаја киселе воде.
Моја другарица, лепотица, трепнула је својим јако нашминканим лепим плавим очима, и замислила се неколико секунди.
„Желим успешног, зрелог мушкарца, човека који је свестан себе, и који је свестан света око себе.”
И док је набрајала све жељене детаље из погледа на свет „мушкарца који је свестан себе”, покушала сам да јој објасним суштину те илузије о „свесности”.
Од тих ега, већих и од највиших планина, за тим столом било је тешко чак и чашу дохватити
Седела сам недавно у друштву „зрелих, остварених мушкараца, свесних себе” и једини утисак ми је био да ти мушкарци нису свесни никог другог. Да их нико други не занима, осим сопственог одраза у огледалу. У животу ми није било досадније. Напумпани као гуске за товљење, ловили су пажњу једни других, мерећи ко је бољи, успешнији и остваренији. Они не умеју никога да забаве, и зато очекују да буду забављени. Од тих ега, већих и од највиших планина, за тим столом било је тешко чак и чашу дохватити.
Парадокс те напумпаности лежи у једноставној логици – човек који је истински свестан себе, увек сагледава само сопствену маленкост, будале само сопствену величину. Човек који је свестан себе, у ствари, има свест о свету, само несвестан човек мисли о сопственој изузетности. Другим речима, што си већи – то си мањи. И што си мањи, то о себи мислиш да си већи.
Седела сам пре неколико дана са другарицом, којој је неидентификовани удварач нанео озбиљну повреду ега. Ни десет дана после њиховог првог сусрета, није јој се нити јавио, нити јој је послао поруку, иако је остављао утисак озбиљног човека који је свестан себе.
Испоставило се да је у питању био неки фићфирић, неозбиљан даса који те вечери није имао паметнија посла. Узгред, и ожењен је, мада „не фанатично”, како јој је сам признао.
Претпостављате, убрзо пошто ми је до танчина препричала њихов сусрет, њена очекивања, њихов разговор, и исказала запањеност што јој се није јавио, разговор се претворио у уопштену причу о везама, љубави, женама и мушкарцима, о свеопштој усамљености и магловитим очекивањима, о сумраку романтичног идеала, о површности, о лењости, о незаинтересованости да боље упознамо и друге и себе.
„Добро, умеш ли тачно да дефинишеш каквог мушкарца желиш”, питала сам је између два гутљаја киселе воде.
Моја другарица, лепотица, трепнула је својим јако нашминканим лепим плавим очима, и замислила се неколико секунди.
„Желим успешног, зрелог мушкарца, човека који је свестан себе, и који је свестан света око себе.”
И док је набрајала све жељене детаље из погледа на свет „мушкарца који је свестан себе”, покушала сам да јој објасним суштину те илузије о „свесности”.
Од тих ега, већих и од највиших планина, за тим столом било је тешко чак и чашу дохватити
Седела сам недавно у друштву „зрелих, остварених мушкараца, свесних себе” и једини утисак ми је био да ти мушкарци нису свесни никог другог. Да их нико други не занима, осим сопственог одраза у огледалу. У животу ми није било досадније. Напумпани као гуске за товљење, ловили су пажњу једни других, мерећи ко је бољи, успешнији и остваренији. Они не умеју никога да забаве, и зато очекују да буду забављени. Од тих ега, већих и од највиших планина, за тим столом било је тешко чак и чашу дохватити.
Парадокс те напумпаности лежи у једноставној логици – човек који је истински свестан себе, увек сагледава само сопствену маленкост, будале само сопствену величину. Човек који је свестан себе, у ствари, има свест о свету, само несвестан човек мисли о сопственој изузетности. Другим речима, што си већи – то си мањи. И што си мањи, то о себи мислиш да си већи.
„Мушкарац који је ʼсвестан себеʼ”, рекла сам, „у ствари је исти као фрајер који чупа обрве”.
Погледала ме је запањено, замислила се неколико секунди, а онда ме шокирала.„Да знаш да си у праву”.
ФацебоокТwиттерПинтерестЕмаил
Погледала ме је запањено, замислила се неколико секунди, а онда ме шокирала.„Да знаш да си у праву”.
Извор: Блог То сам ја
