Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Да ме неко, случајно, не схвати погрешно – помаде су феноменалне. Волим помаде за ноћ, за дан, за зрелу кожу, против бора, хидратантне и масне, за сунце и зиму, против УВ зрачења, против пега и флека, против целулита, за затезање коже, за скидање подочњака и тамних колутова, помаде које праве инстант лифт или што би се по нашки рекло – које одмах подижу лице. Помаде за вечну младост и дуго сећање. Другим речима, волим помаде, не могу без помада и – помаде су важне!

Такође, важна је и негована коса, и руке, и нокти, и стопала, и колена, и лактови, и важно је бавити се спортом, неговати тело, физички изглед, бити у доброј форми, нарочито пред лето, пред сезону кратких сукања, голих рамена и купаћих костима.

Некада, кад смо били клинци, нико није говорио о телу

Чему све, ако не можемо да будемо прелепи на Инстаграму? Ако наша тела и наша лица нису опипљиви и голим оком видљиви доказ да радимо на себи?

Али, проблем је у томе што у данашњој филозофији света, рад на себи подразумева искључиво рад на телу и лицу. Како је могуће да мало ко данас под „радом на себи” подразумева билдовање мозга, карактера, знања. Упитаност, не само над судбином света већ над властитом судбином – над властитим заблудама, падовима и узнесеностима.

И да би, на пример, херојско атлетско тело мушкарца, као некада, производило и херојски карактер, а не само еротске зазубице?

Некада, кад смо били клинци, нико није говорио о телу. Говорили смо о књигама које смо читали, о филмовима које смо гледали, о музици коју смо слушали. Размењивали смо идеје. Данас размењујемо своје фотографије, које су само још једна илузија о вечности – савремена фотографија има невиђено кратак рок трајања, и зато морамо стално да се „обнављамо” на сликама, како не бисмо престали да постојимо.

Занимљиво, у свету у коме доминира материјално и у коме је све подређено материји – без обзира да ли се ради о телу или о новцу, цео матрикс и постоји да би био платформа за рекламирање могућности да се заустави пропадање. Можда и зато сви билдују тело, а мало ко билдује дух.

Извор: Блог “То сам ја”