Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Пре неколико дана, на Јутјубу откријем да је један познати овдашњи јутјубер са својом породицом отишао на село.

Нови живот, ван градског лудила, буке, бетона, лошег вазуха и повећаног стреса, започео је у неком селу, вероватно у Шумадији, а старо имање са правом српском сеоском кућом, вајатом, шумом изнад и потоком испод, купио је за онолико колико би платио, како сам каже, половног голфа двојку.

Предивно, инспиративно и мудро.

Одушевљена идејом, одмах сам почела да маштам.

Могла сам да оњушим мирис траве, да осетим поветарац који је њихао лишће старог ораха у дворишту, да чујем зујање пчела и цвркут птица, чак и жубор потока, могла сам да замислим како, у некој врсти нове утопије саздане на бегу од свега што нас гуши, и сама започињем нови живот, у складу са природом, са тим цвркутом, слободна од свега.

А онда сам погледала и његове следеће филмове.

Требало је раскрчити двориште и око дворишта. У зноју лица свог косио је траву, водећи рачуна да не нагази на неку змију којих има много у ово доба године у непокошеној трави, и помислио је да би можда требало да узме овце да му оне пасу траву, и како ће да смисли да изворску воду некако доведе до куће, и онда је позвао пријатеље да му помогну око кошења, и сечења, и тесања, и сеоска идила је и даље била идила, похвалио се да је ослабио јер много ради, и даље је сунце сијало, и лето је било топло и издашно, али моје одушевљење полако је јењавало.

Ко би мени исекао дрва за зиму? И шума иза куће, ноћу или зими, делује застрашујуће

Маштање о томе како бих и ја волела и могла исто, бледело је пред чињеницама стварности. Не бих могла сама да покосим толику траву, плашим се змија, како бих без купатила, где бих нашла водоинсталатере да ми спроведу изворску воду, како ли се возе кола по киши и снегу, тамо где нема асфалта? Ко би мени исекао дрва за зиму? И шума иза куће, ноћу или зими, делује застрашујуће.

И даље сам одушевљена његовим избором, његовом вољом, његовом освешћеношћу о томе шта је битно, а шта није битно.

Нови живот у рају, на селу, међутим, као и у Едену, подразумева бар двоје.

Савремена Ева, дакле, привидни рај налази у граду, а нема појма да је савремени Адам отишао у царство грмова и змија, потока и свитања, да је руком обрисао зној са чела и са осећањем слатког умора сео испод крушке да се напије хладне воде са извора, па да наздрави својој старинској Еви, која је, као и он, на време схватила да је пут којим се ређе иде, једини пут.

Извор: Блог “То сам ја”