Говорило се и писало, па се и још увијек говори и пише да је Милован Ђилас (1911-1995), дисидент Бр. 1 Југославије. Не само међу нама, већ и у иностранству. Не само од дисидената, већ и од Титоиста! Поготово од Титоиста, који би хтјели да свима другима оспоре дисиденцију и да их стрпају у врећи непријатеља њиховог комунизма!
Али шта ћемо са документима ?! Она су неумољива: Она нам говоре и свједоче друкчије од претендирања Титоиста и неупућених.
Милован Ђилас, који је носио чланску књижицу Бр. 4 Комунистичке Партије Југославије (Послије Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића и Едуарда Кардеља), био је не само члан партије, већ и члан Централног Комитета, па и Политбироа КПЈ. Он је био и потпресједник Југославије, са чином генерала и орденом народног хероја.
Са трибине Петог Конгреса ЦК КПЈ он је демаскирао стаљинизам као нико други до тада, али не са позиција дисиденције: демаскирао га са позиција титоизма. И био је, како у току рата, тако и послије рата, убеђени Титоиста, Титоиста Бр. 1. Па и крвави Титоиста, који се окупао у крви антикомуниста, али и комуниста. Вјерујемо не баш тако свијестан шта је то радио. Па и у сасвим зрелим годинама свог раста и образовања, свог “стварања”.
Академик Каплан Буровић (1934) нам каже да је са Титом суаутор стравичног Голог отока, коме нису били равни ни Стаљинов Гуљаг, нити Хитлерови и Мусолинијеви концентрациони логори смрти. Шта више – поменути Академик нам је рекао и да је управо тај Голи оток Ђиласово главно дјело, капитално дјело, за које ће се споменути све док међу Југословенима буде говора о Титу. Али је истовремено и то чињеница, да се овим дјелом никад није поносио. А није имао ни кад и како да се поноси. Ствари су се развијале врло брзо, па је то објесио око врата Титу.
Тек послије Петог Конгреса, тачније 1953.године, Ђилас почиње да примјећује неке несугласице у пракси југо-власти са владајућом идеологијом, са социјализмом. У вези са овим, са позиција титоизма, он објављује који чланак и пише његово дјело АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ МОРАЛА, које ће се објавити у јануару 1954. године у часопису НОВА МИСАО. Ни у то дјело, нити у објављене чланке, нема апсолутно ништа против титоизма, док дисиденцију и не спомиње. Изгледа да до тада Ђилас није ни чуо за дисиденцију.
До краја 1953. године, када му је допало у руке треће или четврто издање поеме БОЈАНА Каплана Буровића, Милован Ђилас није ни примирисао у никакву дисиденцију. Његова критика је сасвим друштвена и добронамјерна. Друга ствар што није дочекана као таква.
Пошто је послао за штампу АНАТОМИЈУ ЈЕДНОГ МОРАЛА и послије тога прочитао поему БОЈАНА у београдском листу ИСКРА, сасвим на крај године 1953., видите како ју је дочекао:
Из своје канцеларије Ђилас је позвао на телефон Каплана Буровића, који са својим тадањим правим презименом РЕСУЛБЕГОВИЋ фигурише у Бр. 4 листа ИСКРА (Београд 1953.), као главни и одговорни уредник. И рекао му:
ЂИЛАС (љубазно): -Ви сте Каплан Ресулбеговић ?!
КАПЛАН (зачуђено): -Јесте, ја сам !
ЂИЛАС: -Шта вам је Џевдет Ресулбеговић ?
КАПЛАН: -Брат…
ЂИЛАС: -Мислим на мајора ЈНА Џевдета Ресулбеговића !
КАПЛАН: -Да, да, он…Брат ми је….
ЂИЛАС: -Рођени брат ?!
КАПЛАН: -Да, од једног оца и једне мајке.
ЂИЛАС (нешто промењеним гласом, више нељубазно): -Не бих рекао !
КАПЛАН (изненађено): -Зашто ?!
ЂИЛАС (сасвим измењеним гласом почиње да му рецитује стихове из поеме “БОЈАНА”):
Обале јој с о б е с т р а н е
Притиснуле љуте ране.
Кука, стење, шуми, бруји,
Дотле ваздух над њом струји.
Милује јој лице бледо
И шапуће: “Не плач, чедо !…”
-Теци даље, теци, теци !
-К мору хитај, јаде реци !
-Кажи што си вид’ла тамо,
-На Г о л г о т и , ој Бојано !
ЂИЛАС (без и најмање љубазности. Напротив – претећи и са висине, као какав Зеус, тамо с неба, громограсно му каже): -Ја познајем лично Џевдета и желио бих да идете његовим стопама, па да тако будете његов достојан брат. У супротном, чујте ме Ресулбеговићу, ако и даље будете овако пјевали, тако ћемо вам притиснути главу, да ћете умјесто пјевања започети лелек !
Овај разговор Милована Ђиласа са Капланом Буровићем препричавао се у почетку гласно, а затим – што је више бјеснела УДБ-а – све тише и тише, шапатом и у строгом повјерењу.
По хапшењу Ресулбеговића у Југославији, прекинуло се и то шапутање па и само спомињање његовог имена. Све до његовог изласка из албанског затвора 1990, кад – лично он – спомиње овај разговор у интервјуима и објављеним дјелима, на очи Милована Ђиласа, који још бјеше жив. Колико за примјер видите дјело Академик Буровића КРИК РАСПЕТОГ, стр. 13, фуснота.
Не знамо да је било како реаговао Ђилас.
Из овог разговора закључујемо да је Ђилас, и пошто је написао и послао за штампу АНАТОМИЈУ ЈЕДНОГ МОРАЛА, постојао на позиције титоизма.
На Трећем Пленуму ЦК СКЈ 1954. Милован Ђилас се искључује из Партије, разрешава се свих дужности у Партији, одузима му се посланички имунитет и разрешава се свих дужности на власти, па се предаје и суду за непријатељску пропаганда. Суд му одузима орден народног хероја и чин генерала, По члану 118 КЗ суд га кажњава на 18 мјесеци затвора, које му се преокрећу на условно, због заслуга у рату.
Наглашавамо да му породицу нису дирнули, ни жену нити дјецу, ни хапсили, нити интернирали и правили познате свињарије. То су резервисали за Каплана и друге као овај.
Послије овог удара, Милован се поштено протресао, из дна душе и својих схватања (Могуће се сјетио и поеме БОЈАНА !), па је почео да схваћа југословенску стварност створену од Тита тајно, иза леђа југословенских комуниста, а под паролом “специфични социјализам”, уствари социал-фашизам, како ће га назвати Академик Буровић у свом сазревању и смјелом иступању. Тако Ђилас прихваћа дисиденцију и 1956. пише дјело НОВА КЛАСА, које ће сада постати његово ново главно дјело, а што је платио новим немилосрдним затвором, као и многи други комунисти прије њега, као и сам Каплан Буровић, који је био комуниста без партије и један најобичнији војник.
Прво издање дисидентне поеме БОЈАНА изашло је 1952. године у Дубровник као засебно издање. Друго и треће издање је изашло истовремено у Загреб (Часопис ПОЛЕТ, Бр. 4, 1953.) и Београд (Лист ИСКРА, Бр. 4, 1953.). Четврто издање, штампано писаћом машином и раздато на Университету Београда 1953. од једног студента, који се у последње вријеме јавио преко интернета.
Каплана Буровића нису избацили ни из Народне Омладине, јер је од времена био избачен. И поред предлога комуниста да се прими у Партију, није примљен. А пошто су им пропали покушаји да га убију или казне ординарно, тобоже за фалсификовање матурске дипломе, ухапсили су га и казнили зато што је бранио 1956. године Југословенски Устав од Титоиста, који су га безобразно газили.
И Каплана су казнили по чл. 118 КЗ на 18 мјесеци. Само што овоме то не окрећу на условно као Ђиласу. Каплану су то окренули на строги затвор и више покушаја да га физички ликвидирају. Додајте овоме разорену породицу и проституирање супруге.
Док је Милован емигрирао на ЗАПАД, наш Каплан, пошто је издржао казну до последњег дана, емигрирао је на ИСТОК, у Албанију, гдје је тражио да му дозволе поћи за СССР, чињенице ове које сасвим јасно говоре о његовој политичкој оријентацији. Његовом несрећом ИСТОК је управо тих дана прекинуо дипломатске односе Албанији. Тако је он заглавио у канџе Енвера Хоџе, агент Бр. 1 УДБ-е у Албанији, који ће га управо захтјевом Јосипа Броза Тита ухапсити са намјером да га физички ликвидира.
По издржаном затвору Ђилас је слободно излазио и улазио у Југославију, пишући и објављујући несметано што је хтио.
Истовремено против Каплана, који је у Албанији објавио три дисидентна дјела, посебно роман ИЗДАЈА (1965), врше се безбројни покушаји физичког ликвидирања. Југо-власти, пошто га и у Албанији прогањају у стопу, траже од Енвера Хоџе његово физичко ликвидирање, као услов да се између Албаније и Југославије успоставе дипломатски односи на ранг амбасада. Без хапшења и ислеђивања, њега Енвер осуђује на смрт, разара му породицу, масакрира дјецу, стан – иза његових леђа – претвара у куплерај.
Осуђен иза затворених врата на 43 година затвора за непријатељску пропаганду, без адвоката, за сво вријеме затвора му не дозвољавају да види ни малољетну дјецу, камоли родитеље, браћу, сестре, да не би нико чуо од њега да је потпуно невин у затвор, зато што му је то Енверу тражио Тито. Једну овакву потражњу не знамо да је Тито учинио никоме за ниједног другог политичког емигранта, па ни за Ђиласа. Тако, полазећи од третмана, који му је учињен и чини му се, а И од његових дјела (Стигао је да објави и из затвора !), Каплан је био, па и јесте актуелно, најзначајнији југо-емигрант у свијету. Иако је Југославија распарчана, њене насљеднице су чиниле и чине атентате на њега један за другим, саме и у сарадњи са албанским властима. Дан-данас он је у црним листама не само Албаније, већ и Србије, Македоније, Црне Горе, па и Швајцарске, гдје га Сталинисти прогањају као непријатеља комунизма, а буржуји као комунисту.
У исто вријеме, не само што Ђиласа више нису прогањали Титоисти, већ га и “рехабилитираше”. Њега “рехабилитирају”, а на Буровића врше атентате !!!
Данас је академик, проф. др Каплан Буровић познат као Дисидент Бр. 1 Југославије, Европе и свијета, који је и извозио дисиденцију (Македонија, Албанија), што ни Титоисти нити Енверовци не могу замислити, јер је и једне и друге демаскирао документима и чињеницама, сасвим здравим научним аргументима, као нико до сада.
Данило ДАНЧЕТОВИЋ
