Пише: Иван Милошевић

Како би лијепо било да Мило распусти скупштину! Стане пред врата скупштине, дочека посланике и каже им да су слободни, да могу да иду кући и нека не долазе више, нема шта да се ради, што су радили, радили, сада нека одморе, посебно мозак, нека се опусте и не брину о томе шта ће бити сјутра.  Сјутра ће бити оно што је било јуче или претходних 30 година, знаће се ко пише законе и ко их проглашава, ко бира судије и остале трице и кучине. Све то Мило може сам, без ичије помоћи, нека се посланици не сјекирају, нека сједну пред ТВ и нека прате директне преносе са сједнице парламента. Тек тада ће да виде како се ради у скупштини и како се усвајају закони. Има да уче од Мила како се то ради! 

Сједне тако Мило у фотељу Данијеле, узме онај чекић и куцне о гонг и у празној скупшинској сали означи почетак сједнице. И одмах крене на дневни ред, прегледа и види шта треба да се избаци и избаци све што му не одговара и одмах пређе на ствар. Прогласи себе за врховног господара, доживотног предсједника, премијера, министра за ово или оно и мирна Босна. Има Весна Братић да буде мала маца у односу на то шта све Мило може да буде и колико функција може сам себи да прикачи!

И када Мило све опосли у скупштини, одабере састав новог Уставног суда и именује све предсједнике изборних и осталих комисија из редова своје ближе и даље родбине, постави Ивана Вуковића за доживотног традоначелника Подгорице и онда зовне Ђорђија Блажића. Пођу у Данијелин салон, отворе фрижидер за репрезентацију, саспу са ногу чашу, два вискија и прогласе раји да је све завршено и да је све под контролом и да не треба да више брине о било чему. Имаће све што им треба, а уколико им нешто буде недостајало, нема да се жале – треба да буду задовољни и са малим, нека се мало стисну, притегну каиш, нека џогирају и пливају у набујалој Морачи и нека буду задовољни са тим што имају. У противном, могу и без тога да остану!

Након што је опослио скупштинске послове и донио све законе које је требало донијети, а које су намијењени њему и његовој породици, за рају би прогласио вишемјесечну олимпијаду, односно такмичење ко ће више да се умили господару и ко ће слађе да га пољуби у задњицу! Побједник би био проглашен народним херојем и добијао би доживотно националну пензију!

Нема сумње да би тада Црна Гора била срећна земља и да не би било примјера дестабилизације. Одахнула би и међународна заједница, Ескобар, фон Лајден, Шолц и остали и посветили би се неодложним пословима! 

Како би то било лијепо да Мило распусти скупштину! Постали бимо преко ноћи други народ, не бисмо могли да се препознамо у односу на оно што смо били и били би сретни и берићетни. Јер, ОН би коначно постао оно што је увијек желио и о чему је сањао. И кадија и тужитељ, и мајка и отац, и брат и сестра, и Бог и отац, и кондуктер и конобар, возач и машиновођа, туриста и еколог, политичар и свезнадар, моћ и сила, штап и шаргарепа! Углавном, вук сити, а овце на броју!

Уистину како би то лијепо било да Мило распусти скупштину! Друге би птице пјевале, а не ове садашње за које нико не зна којем јату лете и знају ли уопште да лете. Мило, реци им да не лете, када више немају гдје да слете!