ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Тешко да се може и замислити на какве су муке комунисти ставили свог највећег непријатеља. Један страни новинар, британски дописник ”Тхе Ревуе оф Wорлд Аффаирс”-а, сазнао је нешто више о томе:

”Генерал је прво доведен у затвор у Београду. Спроведен је у собу за мучење Озне и тамо је држан 74 сата. Његови јауци су се чули у многим деловима зграде. Током тог `испитивања` потпредседник владе Едвард Кардељ је два пута посетио затвор…

Михаиловић се одупирао до последњег, неописивог мучења. Тада је проговорио. Однет је у своју ћелију го и непрепознатљив. Сада је под третманом за опоравак да би се појавио на суђењу. Речено му је, ако повуче једну реч од изјаве коју је дао, мучења ће се поновити.”

Суђење је представљало копију познатих предратних московских процеса, на којима је Стаљин осудио готово све истакнуте совјетске вође. Процесе је пратила тиха ликвидација недужних грађана, као што су и у Србији комунисти највише убистава извршили без суђења.

Московски процеси одржавани су јавно, пред пуном судницом и страним новинарима, уз радио преносе. Сви оптужени говорили су против себе, мада није ни било могуће да су починили све те кривице. Штавише, били су то управо главни носиоци совјетског режима, попут Бухарина, за кога је Лењин говорио да је ”будућност Совјета”. Двадесетих и тридесетих година Бухарин је био водећи теоретичар марксизма и академик, комесар индустрије, члан Централног комитета Комунистичке партије, један од вођа Коминтерне, главни уредник листова ”Правда” и ”Известија”, итд. Оптужен је да је побунио сељаке, спремао устанак против владајућег режима, затим да је био шпијун у корист Јапана, Немачке и Велике Британије, издајник ”совјетске отаџбине”… Иако су све оптужбе биле лажне, Бухарин је изјавио:

”Понављам своја потписана признања: ми смо сви издајници своје совјетске отаџбине. Ми смо кулаке побунили. Ми смо спремали белогардејски устанак против вођства партије и против легалне совјетске власти. Слажем се с другом тужиоцем. Заслужио сам најстрашнију казну. Моји су злочини нечувени.”

Пошто су мучења обухватала милионе, многи су ипак преживели. Један од њих је проф. др Владислав Вилхорски, који је сведочио:

”Своју жртву држе у истражној соби неколико дана. Не дозвољавају јој да заспи, храну узме, воде пије или чак из ћелије изађе, макар на минут један. Таква процедура трајала је најмање шест дана, без прекида. Сваки је морао да као кип стоји уза зид. Кад с ногу падне, или га несвест обори, поливају га хладном водом и тешким кундацима враћају на ноге. Ако је неспособан да на њима стоји, онда неко време усправно седи без повијања или сваког знака живота.

Шамарање, ударање и пљување у лице или уста, то су благи изрази њихове садистичке бестијалности. Теже падају удари по глави, а најтеже удари по гениталијама. Многи су већ првих дана покушали самоубиство, а многи се и обесили. Неки су на мукама издахнули. Тела мртвих остављали су у ћелијама, како би их други данима гледали и знали шта их очекује, ако не потпишу све што од њих траже…”

У студији ”На страшном суду”, предратни београдски адвокат и професор универзитета, др Радоје Вукчевић, наводи да је ”Михаиловић на себи осећао и дејство неке тајанствене дроге, која је повећавала његову изобличеност на суђењу”. Он претпоставља да је реч о ”мескалину”, коришћеном у нацистичким и совјетским концентрационим логорима и другим мучилиштима, а затим преноси како је швајцарски часопис ”Нација” описао дејство ове дроге:

”Последице се изражавају у тоталној апатији и индиферентности, чак и у признању злочина, који нису никада извршени. Кад је било немогуће наморати политичке затворенике да говоре, Гестапо је приступао овом новом средству. Доза од 0,20 до 0,75 грама, према отпорности пацијента, једна инекција или прашак у кафи, вину, храни и сличном, стварају осећање блаженства, с извесним рефлексима, и у очима и у ушима. Пацијент почиње да губи снагу воље, а често тоне и у дубине највећег очаја. Не губи свест. На сва питања одговара отворено. Али он је у стању да оптужи и себе, јер је за то и припремљен. Уверен је да тим путем обезбеђује своју слободу…

Пацијент је индиферентан према свему и свачему. Али осећа страшан страх, који му из сваке сенке угрожава живот. Он даје сасвим нормалан утисак, али су му лице и очи донекле зажарени, подухли и надувени. На рукама се јављају љубичасто обојене пеге. Што се од њега тражи он то и ради. Има увек утисак да је под хипнозом. Хтео би да се брани. Зато се каткад јаве неки трзаји, или мали знаци отпора, пре одговора на питање. Осећа да је принуђен да каже ствари које не би рекао, кад би био у нормалном стању. Свестан је како је лако принудити га да каже и оно, што је у сукобу с његовом вољом.”

У бројним процесима вођеним против четника и српских првака после Другог светског рата, сви оптужени су, као и у московским процесима, говорили против себе. Др Радоје Вукчевић ипак уочава извесну разлику између оригинала и копије:

”Иако су све истражне тајне пренете из Москве у Београд, заједно са законима, методама и циљевима, оне ипак Дражу Михаиловића нису толико изобличиле да би његова личност потпуно нестала испод планине `кривица` које су му биле напаковане. Тако, упоређен са совјетским упокојеним маршалима, председницима интернационала, савезних република, совјетске владе, министрима или комесарима, амбасадорима и догматичарима, сведржиоцима или духовним и политичким вођама бољшевичке револуције – Дража Михаиловић личи на правог џина.”

Атмосфера у којој је спреман процес није остављала ни трунке сумње у његов исход. ”Исувише су крупни и страшни злочини издајника Драже Михаиловића према народима Југославије да би се могло или смело дискутовати о томе да ли је он крив или не”, стајало је на насловној страни ”Политике” од 5. априла 1946. године.

Сужањ Дража Михаиловић, који се појавио пред публиком у импровизованој судници у Дому гарде у Београду, у поређењу са генералом Дражом Михаиловићем из слободних српских шума и планина, био је друга особа: измученог лика, поднадуо, блед, остарео.

У самој судници владала је атмосфера линча. Публика је бирана тако пажљиво, да су дељене и улазнице, као за позоришну представу. Стенограм са првог дана суђења, 10. јуна 1946, бележи:

”Оптужене уводе у дворану. Први улази Драгољуб Дража Михаиловић у кога су упрте очи свих присутних. Публика дочекује оптужене пригушеним протестима и настаје жамор негодовања и мржње.”

Али, попут злочинца из романа Достојевског, који се стално враћа на место злочина, па тако најзад бива откривен – и председник суда Михајло Ђорђевић и тужилац Милош Минић често су се враћали управо на оно што су желели да сакрију, на питање тортуре у истрази, откривајући тако подсвесно своју тајну.

Првог дана суђења читана је оптужница. Дража је први пут добио реч сутрадан, 11 . јуна. Само једном приликом Ђорђевић му је узастопно поставио четири питања о тортури у истрази: ”Да вас и сад упитам, какав је поступак био према вама приликом давања исказа?” ”Јесте ли били малтретирани, да или не?” ”Да ли вам је неки исказ пре изнуђен?” ”Да ли сте одбили драговољно или принудно?” (реч је о одбијању америчке правне помоћи). Ђорђевић је понављао иста питања, иако је сваки пут добијао жељени одговор: ”Био је врло добар”, ”Не, никако”, ”Није”, ”Драговољно”.

Ипак, када се Дража после трећег одговора тргао и додао: ”Али само моје физичко стање било је такво…” – одмах је прекинут. После овога Ђорђевић није дао реч браниоцу др Драгићу Јоксимовићу, који је желео више података о Дражином стању. Јоксимовић је био упоран, па је заредом добио две усмене опомене, као и претњу да ће бити опоменут и записнички.

Процес се одвијао по следећем сценарију: председник суда постави питање, а Дража има задатак да понови одговор који је унет у записник приликом ислеђивања у подрумима Озне. То што је он наводно рекао иследницима, у свим тачкама се поклапало са будућом званичном историјом социјалистичке Југославије. Специјално, Дражино оптуживање својих сарадника било је повезано са суђењем великој групи тих сарадника, одржаним лета претходне године. Тада су иследници њима наредили да систематски оптужују свог команданта. Тај рецепт такође је преузет из Москве, јер су најубедљивије оптужбе из сопственог окружења.

Међутим, Дража је по правилу почињао да говори супротно од записника, односно, покушавао је да пружи заиста тачне одговоре. То је оно што га највише разликује од жртава московских процеса. И то је оно што је београдски процес учинило изузетним. Наиме, председник суда и тужилац нису имали модел који би опонашали, па су морали да импровизују. Приликом једне од првих импровизација реаговали су тако неспретно, да је у дијалогу који је уследио сценарио суђења јавно раскринкан. То је такође било 11. јуна. После једног у низу Дражиних одступања од записника сачињеног приликом ислеђивања, стенограм бележи:

”Минић: Друже председниче, примећујем да се садашњи одговори оптуженога не слажу са одговорима које је дао истражним властима.

Михаиловић: Има много ствари које ја тада нисам знао. Сада сам сазнао извесне ствари, а осим тога моје физичко стање било је онда много теже него сада.

Тужилац: О тим околностима ви сте одговарали последњих десет дана, када сте били доброг физичког стања.

Бранилац Никола Ђоновић: Овде има извесних неслагања између записника и овога што оптужени каже. Он каже да његово физичко стање онда није било добро. Сада његово нервно стање није чисто.

Ђорђевић: Налазите ли да има овде нечег неразумљивог?

Бранилац Ђоновић: Налазим да се неслагања имају тумачити због његовог нервног стања.

Председник опомиње оптуженог и одбрану да се не узрујавају.

Минић: Питам чиме одбрана констатује његово слабо нервно стање? Какво трвђење има за то?

Ђорђевић: Молим вас, нема никакве потребе за тим. То су питања која су пре почетка претреса објашњена. Стање оптуженога је нормално.

Михаиловић: Ја се осећам здрав, али сам заморен.

Ђорђевић: Јесте ли ви оптужени свесни?

Минић: Ја сам задовољан.”

Рекавши да су ”то питања која су пре почетка претреса објашњена”, Ђорђевић је мислио на питања која је постављао о тортури у истрази и негативне одговоре које је добијао. Минић се изрекао да је Дража само последњих десет дана истраге био ”доброг физичког стања”, али је одбрани било очигледно да с њим нешто није у реду, тј. да је тортура учинила своје.

И у наставку процеса Ђорђевић и Минић су претећим тоном прекидали Дражино излагање, тражећи од њега да се врати на исказ који је током истраге унет у записник. У већини случајева он је на то пристајао. Али, стенограм бележи и доста примера када је упркос претњама остајао при своме.

Већином је, дакле, процес текао овако.

”Ђорђевић: Јесте ли ви издавали вашим одредима, уколико сте их имали, наређења за борбу против окупатора?

Михаиловић: Јесам.

Ђорђевић: Ја ћу вас подсетити опет на ваше исказе. У вези с тим питањем ви сте одговорили: `Одредима никада ни једним наређењем нисам наредио да раде против непријатеља, а моменат за устанак са свим снагама чекао сам докле не наступи повољна ситуација`. Да ли је истражна власт ово тачно унела или не?

Михаиловић: Унела је тачно, али доцније сам имао податке. По мом наређењу дошло је до напада на Горњи Милановац, Страгаре, Пожегу и Чачак.

Ђорђевић: Ми ћемо на то касније наићи.

Михаиловић: То су наређења за напад.

Ђорђевић: Све те ваше нападе оптужба вам ставља на терет и инкриминише јер су били уперени против партизана.

Михаиловић: То су напади против Немаца.

Ђорђевић: Ноторна је чињеница да су Пожегу освојили партизани.

Михаиловић: Ту је спор око тога.

Ђорђевић: Није спор око тога, то је чињеница. Уосталом хоћу да вас подсетим уколико сте заборавили. Дакле је ли тачно уписано да никада ни једним наређењем вашим одредима нисте издавали наређење да раде против непријатеља, а моменат за устанак сматрали сте да ће бити онда кад дође повољна ситуација?

Михаиловић. То је тачно уписано.”

Ово је други пример:

”Ђорђевић: Ко је учествовао заједно са вашим људима у тој борби против 2. пролетерске дивизије?

Михаиловић: Ја нисам сматрао да су учествовали заједно са мном. Моје су се јединице бориле на граничном фронту а уколико су биле потиснуте одступале су.

Ђорђевић: Подсећам вас да сте казали да је у истрази према вама лепо поступано и да сте исказе драговољно дали. Ви сте у истрази одговорили: `Бугарске јединице су учествовале али не знам у којој јачини`. Је ли тачно унето у записник?

Михаиловић: Тачно је.”

Трећи пример:

”Ђорђевић: Како су се снабдевале муницијом и одакле четничке јединице?

Михаиловић: Ово је период после Прибоја (тј. после ослобођења Прибоја октобра 1943. године – прим. аут), када смо имали милионе метака које смо запленили кад су Немци покушали да упале слагалиште приликом одступања.

Ђорђевић: Ја вас питам како су се четничке јединице снабдевале приликом операција против 2. и 5. дивизије?

Михаиловић: Муниције су имале довољно.

Ђорђевић: Подсетићу вас шта сте рекли у истрази: ”Четничке јединице снабдевале су се муницијом из Ваљева и Чачка”… Је ли то тачно и без принуде уписано у записник?

Михаиловић: Тачно је и без принуде је уписано у записник.”

Четврти пример:

”Ђорђевић: Да ли вам је познато ко је извршио убиство покојног Милана Благојевића?

Михаиловић: Знам да је окривљаван Вучко Игњатовић.

Ђорђевић: А ко је окривљавао Вучка Игњатовића?

Михаиловић: Партизани су окривљавали Игњатовића за то.

Ђорђевић: Јесте ли предузели нешто против Игњатовића?

Михаиловић: Сигурно да се испита прво шта је било.

Ђорђевић: А какви су резултати били?

Михаиловић: Не знам.

Ђорђевић: Подсетићу вас да сте у истрази мало друкчије рекли.

Михаиловић: Ја не мислим да мењам свој исказ, али ја кажем оно чега се сећам. Истрага мени истиче један моменат онда када сам био физички крајње изнурен. Онда сам се тако сећао. Доцније, имајући оптужницу, размишљао сам, мучио се да дознам и да реконструишем догађаје колико могу.

Ђорђевић: Рекли сте овако: `Чињеница је да сам слушао да је убиство извршио Игњатовић…`”

Било је и ситуација када Дража није ни знао шта су иследници уносили у записник. На пример:

”Ђорђевић: Ја ћу вас подсетити на ваш исказ како сте дали у истрази.

Михаиловић: Сада да ми се опрости, ја не могу да знам шта сам дао у свом исказу, мада сам дао што сам најбоље могао.”

Други пример:

”Минић: Ви сте одговорили на то питање у записнику.

Михаиловић: Молим да ми се укаже на оно што сам казао у записник…

Минић: Сасвим природно, јер много је ствари и не можете да се сетите.”

За питања којих није било у записнику из истраге, већ су на суду постављана први пут, сценарио је био следећи: Дража најпре да тачан одговор, а онда председник суда понови питање и Дража да одговор који комунисти траже. Протести одбране били су узалудни. На пример:

”Ђорђевић: Ко је први почео борбу?

Михаиловић: Ја сам почео први да се бијем са Немцима.

Ђорђевић: Конкретно ово: Јесу ли ваши четници пре почели борбу против окупатора?

Михаиловић: Може бити да су партизани почели први борбу. Колико је разлика, дан или два, то не знам.

Ђорђевић (диктира): Оптужени исказује: верује да су партизани отпочели борбу против окупатора први.

Бранилац Јоксимовић: Али верује да је разлика била дан или два.

Ђорђевић: Док ја испитујем оптуженика немојте да се обраћате.”

Сутрадан, 12. јуна 1946, ”Политика” је овај дијалог пренела на следећи начин: ”Дража Михаиловић потврђује да су у Југославији партизани први почели борбу против окупатора, док су његове јединице нападале партизане, чак и под његовом непосредном командом”.

То је била матрица извештавања за сву домаћу штампу.

Неки Дражини одговори изгледали су као да он смишљено, шифровано, поручује свету да је сурово мучен: ”И иследник се мучио са мном по том питању”, ”Истрага мени истиче један моменат онда када сам био физички крајње изнурен”, ”Моје стање у погледу здравственом се поправило”…

Тако је трећег дана суђења дошло до дијалога између Драже и Минића, који би се, посматран ван контекста, могао протумачити као брига џелата за здравље жртве. Али, контекст насилних промена Дражиних исказа открива да је овде реч о још једном сценарију. Наиме, Дражи је наређено да муке и изнуреност током истраге, које је истицао у свакој прилици, сада припише гладовању за време скривања претходне године. Тако, када је у једној прилици рекао: ”И да сам знао ја не бих знао према стању и ономе што сам пропатио…” – Минић га је прекинуо питањем: ”А шта сте пропатили?” ”Глад”, одговорио је Дража. Пошто је наставио да одговара кратко, само једном речју или са по неколико речи – што значи да је одговарао невољно – Минић је био принуђен да му постави још девет сличних питања, да би на крају закључио: ”Добро, то је било 1945. године, после ослобођења”. ”Јесте”, одговорио је Дража.

Овим су патње ограничене само на глад, боравак ”напољу” и на 1945. годину. У стварности, када је о патњама пре заробљавања реч, за Дражу су најтежи били први месеци 1946. године, и то не због глади и боравка напољу, већ због пегавог тифуса.

Ипак, он је и даље наставио да шаље шифроване поруке. Већ следећег, четвртог дана суђења, када је упозорен да поново одговара супротно од онога што је наводно рекао у истрази, Дража саопштава реченицу која ће обићи свет:

”Код мене наступи моменат, кад сам преморен кажем: `Јесте`.”

То што је говорио ”јесте”, када је желео да каже ”није” – само је једна од анегдота које су у пола гласа кружиле Београдом. Фалсификовани стенограми са суђења, засновани на верзији догађаја исписаној у подрумима Озне, и силом наметнутој Дражи – ускоро односе убедљиву победу. Они постају званична и једина истина. Примери Дражиног држања у којима је он одолео притисцима, једноставно нису унети у објављене стенограме. Следе неки од тих примера.

”Ђорђевић: Да ли сте у августу месецу (1941) напали једну чету Ваљевског партизанског одреда у селу Планиници? И јесте ли ви лично руководили нападом против те партизанске чете Славковачке?

Михаиловић: Јесам.

Ђорђевић: Објасните нам како то? Нападате једну партизанску чету, вашег иначе савезника?

Михаиловић: Нисам их сматрао као савезника. Ја бих тада напао и моје рођене људе.

Ђорђевић: Кажите конкретно зашто сте напали партизане?

Михаиловић: Ја сам чувао села од пљачке, то ми је и учинило да имам упориште на Равној Гори. И пре те групе била је још једна позната група која је почела да пљачка…

Минић: Можете ли макар име једног сељака да наведете да су дошли и казали да је то банда?

Михаиловић: Ја не бих желео.

Минић: То је у вашем интересу.

Михаиловић: Ја не бих желео да таквим сељацима сада стварам тешкоће.”

Други пример:

”Ђорђевић: Да ли сте у то време имали икакве везе са Недићем?

Михаиловић: Јесам добио на Равној Гори писмо, мислим од Живојина Ђурића, у коме ме у две-три речи позива: `Господине пуковниче, молим вас да дођете у Београд ради – мислим – разговора`.

Ђорђевић: Јесте ли послали делегацију?

Михаиловић: То није била делегација, него су послата два човека да виде шта хоће.

Ђорђевић: Јесу ли имали контакт са Недићем?

Михаиловић: Јесу, али никакав споразум.

Ђорђевић: Ја сам дужан у вашем интересу и у интересу материјалне истине да вам скренем пажњу да тужба предлаже за доказ читање записника саслушања Милана Недића, у коме дословно наводи тачке споразума који је постигнут између ваше делегације, коју сте послали, с једне стране, и Недића, с друге стране. И као што сте видели конкретно стоји да је тамо уговорена заједничка борба против партизана, давање новчане помоћи, одређивање официра за везу код вас и код Недића и да се после формирао заједнички оперативни план?

Михаиловић: Никада!

Ђорђевић: Ја вам предочавам постојање те изјаве Недићеве.

Михаиловић: Не, без обзира на његове изјаве.”

Трећи пример:

”Ђорђевић: Јесте ли у то време (1942) имали везе са официрима Недића, са командантима окружним, среским итд, јесте ли неке од тих официра ставили под вашу команду, какав је уопште био ваш однос према њима?

Михаиловић: Мој однос је био: бушити све редове Недића, добијати од њих што више, тако да на крају ја могу да кажем: Недић је мислио да има нешто војске, али није имао. Оне снаге које су биле на терену нису смеле ништа, оне су биле кажњаване врло строго, а ако нису слушале нас, те нису смеле ништа. Ми смо настојавали да их привучемо к себи, онако као што сте и ви доцније покушавали да привучете домобране и друге.

Четврти пример:

”Ђорђевић: Јесте ли ви, оптужени Михаиловићу, издали наређење 1. новембра (1941) својим командантима да се повуку са фронтова противу Немаца и да пређу у општи напад против партизана?

Михаиловић: Не, било је обратно.”

Добро држање Дража је показао и у завршној речи, 10. јула 1946. године. На страшном суду једино тада није прекидан. Говорио је преко шест сати: од 17 часова до десет минута пред поноћ, уз само две паузе од по 15 минута.

На крају је рекао:

”Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор светски, однео је мене и мој рад.”

То су биле последње Дражине речи које је чуо ма ко сем џелата.

Симболика је, као и пуно тога на суђењу, пратила и његово убиство. Убили су га 17. јула, на дан када су Лењинови бољшевици 1918. године убили последњег руског цара, Николаја Романова.

(Српске новине, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, јул 2021)