ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Давање аутономије Македонској православној цркви – Охридској архиепископији, изазвало је велику буру у јавности. Захваљујући интернету, видимо да Патријарх Порфирије има више критичара и саветника по питању вођења Цркве, него Новак Ђоковић о томе како да игра тенис.

Црква, са своје стране, није одмах адекватно објаснила о чему је реч. Заправо, није то учинила већ две недеље, а требало је. Управо ов­их дана ће правни саветник Светог Синода, јереј др Велибор Џомић, дати тачне информације, од којих неколико, пошто је он мој стари пријатељ и сарадник, преносим у овом броју ‘’Српских новина’’.
Основна ствар је да црквена аутономија није што и политичка. Када се некој цркви да аутономија, аутоматски се даје све, укључујући и имовину. Тако, српске цркве у Ма­ке­донији дао је Сабор, на челу са Патријархом Германом, 1959. године. Оне су тада укњижене у катастар као власништво МПЦ, На­равно, све под притиском комуниста, а на основу чињенице да су они 1945. године отцепили Јужну Србију и прогласили македонску нацију.

Друго, МПЦ све до сада није признала СПЦ као мајку цркву. Сада је то учинила у страху да ће јој Васељенска Патријаршија одузети епархије у емиграцији, које су најбогатије. Васељенски Патријарх у Истанбулу, по правилу, ради за султана, само што султан сада не седи на Босфору. Тако је он, под притиском ‘’султана’’, најавио да ће 10. јуна прогласити и аутономију и аутокефалност МПЦ. То би било кршење канона на штету СПЦ и СПЦ би морала да ступи у раскол са Васељенском Патријаршијом, који носи много теже последице од раскола са МПЦ.

Тако, СПЦ и МПЦ су се договориле да друга призна прву за мајку цркву, а ова ће јој дати и аутономију и аутокефалност (која је више формална, јер све је већ дато 1959).
Добит за нашу цркву је што ће наше свештенство сада моћи да служи у црквама које су подигли српски краљеви. Моћи ће да оснује подружнице у Северној Македонији, са својим свештенством, али не и епархије, јер ни једна православна црква нема право да оснива епархије у другим православним земљама.

Иначе, ово је четврти пут да Охридска архиепископија мења власнике. Прво су то били Бугари, па Грци, онда Срби и сада Македонци. Оно што Патријархови саветници траже, могуће је само после победоносног рата против Северне Македоније, а та опција је, наравно, искључена.

(”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, јун 2022.)