Пише: Иван Милошевић
Милочер лијек за око и душу! Као да је дио неког небеског царства пао са тих висина на црногорску обалу и ушанчио се у Милочеру! Уколико је негдје море, обала, односно дух и тијело, јединствени, онда је то у овом мјесту. У Милочеру не знаш да ли си на земљи или си залутао у неки други, љепши свијет. На овом парчету црногорске обале дише нека мистика, нека мистерија духа и тијела, камена и природе, Бога и човјека. Када видиш Милочер и ту надалеко познату Краљичину плажу осјетиш да овај свијет није крај свијета, да мора постојати нека виша стварност, да мора постојати нека вјечна идила која чека своје становнике, намјернике и духовне луталице! На Милочеру једно постаје Једно и то у правом смислу. Осликано, нацртано и даровано човјеку да ужива у погледу, тајанственом миру стољетних борова и плавом бистром мору на чијем дну као да је исписана нека тајанствена азбука!
Нећу о томе да је овај туистички комплекс који припада Светом Стефану затворен. Нећу о томе да је природни драгуљ црногорског приморја препуштен сам себи, али и да упркос томе сија својим сјајем. Нећу о томе да је Милочер, као и Свети Стефан, брука ове власти, а посебно криминалаца из ДПС-а, који су овај дио црногорске обале продали. Као да су продајом Светог Стефана и Милочера продали своју душу и то не било коме, него оном дворогом папкастом створу чије дебело цријево нема краја!
Али, хоћу о томе шта би ово мјесто могло да буде. Зашто се Милочер не врати онима који су га купили, отргли од онога свијета и наумили да га покажу свијету? Зашто се Милочер не врати Карађорђевићима, српској династији која данас има своје легалне потомке, а који су у роду са бројним европским династијама? Зашто Милочер не постане љетовалиште европских принчева и принцеза, кнежева и књегина, дворских дама и дворских пајаца? Зашто се не упише на аристократску туристичку путању и постане незаобилазно мјесто за одмор и повратак у славну прошлост европске аристократије, којој припадају и Карађорђевићи? Зашто Милочер не би био мета свих европских медија и луксузних часописа са чијих би се страница смијешили принцезе и принчеви са европских дворова окупани чарима Краљичине плаже и Милочера?
Деценијама кукако како да привучемо високоплатежну туристичку клијентелу (ружног ли израза). И то радимо тако што људима из тог друштва кажемо да смо као они и да имамо све што и они имају. Међутим, они неће да иду тамо гдје је све као код њих, желе да виде нешто друго, различито, нешто што они немају. А они немају Свети Стефан, Милочер, Краљичину плажу, немају ни своју династију, као што је Срби имају и увијек су је имали! Зар враћање Милочера Карађорђевићима не би био почетак повратка ове несрећне државе своме темељу, своме смислу и историјском постојању?
Иако о Милочеру данас нико не брине, брину о њему људи који овдје долазе. Краљичина плажа је отворена за све и на плажи је старо и младо, обични сунцобрани, пешкири, сендвичи и по који чамац. И гле чуда! И ти, како их зову, парадајз туристи у Милочеру се понашају аристократски. Јуче нијесам видио да је плажа пуна смећа, да се на плажи окреће роштиљ, а да су у хладовини борова разапети шатори или камп опрема. И обични људи када дођу на Краљичину плажу понашају се краљевски! Не бацају смеће наоколо, не вичу и не газе по травњацима и не седе у хладовини затворене резиденције Карађорђевића. Купају се у бистром мору и као да сричу слова са тајанствене азбуке са дна мора код Милочера и диве се природном драгуљу. Као и да људи овдје постану некако бољи и воде рачуна о бонтону! Истина, нема тушева, али има их стотињак метара даље, код Светог Стефана, па таман да човјек прошета овим туристичким и природним црногорским рајем!
Када ће се Милочер вратити сам себи, односно свима нама и Карађорђевићима који су га и купили?
