Пише: Миљан Станишић

АНТИСРПСТВО И ВЛАСТ ОСНОВНА ОДРЕДНИЦА СЕПАРАТИСТА

Антисрпство је било једна од основних одредница сепаратиста, уз глорификацију италијанског окупатора, којег су представљали ослободиоцем од „великосрпства“. Све манифестације које су у овом времену организовали сепаратисти, провијавале су одом захвалности италијанским фашистима, наводећи да су они донијели слободу Црној Гори и „ослободили је од србијанске тираније и хегемоније“. План Италијана, потпомогнут сепаратистима, да створе „независну“ Црну Гору није ишао како су замишљали. Ни сви из вођства ЦФС за наведене ставове нијесу имали наклоности. У књизи је истакнуто како је бивши министар и народни посланик ЦФС Саво Вулетић Италијанима поставио услове под којима би прихватио мјесто предсједника владе „независне“ Црне Горе, а то је да се не мијењају границе из времена Зетске бановине; да у Црној Гори остане само ген. Мацолини „с најужим особљем као дипломатски представник Италије“, а да италијанске трупе напусте Црну Гору, док би привремено остала њихова полиција, али „само док организујемо своју“. На то му је ген. Мацилини рекао да би то значило да ако понуђено прихвате, они не би били окупаторска сила у Црној Гори, на шта му је Вулетић одговорио: „Па ваљда не мислите да бих ја образовао владу под окупатором“. А на опаску Мацолинија да се Вулетић залагао за већа права Црне Горе, а да му то они нуде – он је одговорио да се залагао за федерацију са Србијом, а никако са Италијом.

Као што је Вулетић одбио понуђено од Италијана, то је учинио и принц Михаило Петровић, када му је министар Ћано, преко конзула Маркиза понудио престо „независне“ Црне Горе, на шта је он одговорио да је положио заклетву на вјерност своме брату од тетке краљу Александру, а то је поновио и кнезу Павлу, нагласивши „да ни за шта на свијету не бих одступио од своје ријешености да останем на линији пуне вјерности својој отаџбини Југославији “. Конзул је упозорио принца Михаила да би одбијање престола значило његово заробљавање до краја живота, на шта му је он рекао: „Ако је тако, ја са огромном радошћу примам оно што ми је досуђено. Слобода и почасти не би ми били никаква накнада за срамоту да сам издао своју земљу“. Иако конзул Маркиз није успио у својој мисији, ипак је витешки на крају смогао снаге да принцу Михаилу призна високе људске квалитете: „Види се, Кнеже, да сте од правога соја“.

Међутим, Мацолини није морао дуго да чека аспиранта на  круну „независне“ црногорске државе. Секула Дрљевић, познати црногорски конвертит, био је дуго времена ватрени српски унитариста, као и министар у црногорској влади, али и на челу опозиције. Скупштини Црне Горе 1913. и 1914. године писао је политички програм за уједињење Црне Горе и Србије, а 1918. године био је врло активан у припреми за њихово уједињење. Кратко је у потом био и начелник Министарства правде, али то мјесто није задовољавало његове амбиције, па је поднио оставку. Потом се бавио адвокатуром, а политички се представљао као републиканац. Затим је био посланик ЦФС и то у два сазива, па иако је уочи рата био оштри противник фашистичке Италије, наметнуо се ген. Мацолинију и понудио да му стоји на услузи у стварању „самосталне“ Црне Горе, тј. чисто италијанског провизоријума.  Он је крајем маја 1941. године, на позив Италијана, стигао из Загреба на Цетиње, са циљем да припомогне у стварању назовинезависне Црне Горе. Из Рима је Мацолини донио већ припремљену Декларацију о проглашењу „независне“ Црне Горе. По критерију лојаности бирани су и делегати скупштине, који су имали само један задатак да беспоговорно изгласају Декларацију, што је учињено 12. јула 1941. г. на Цетињу. Они који нијесу дошли или су изразили резерве замијењени су другим делегатима. Секула Дрљевић је од сепаратиста одиграо кључну улогу да се безусловно прихвате сви услови Италијана око проглашења тзв. независности Црне Горе, као и довођење назовиделегата који ће све то акламацијом прихватити. На почетку „радног“ засједања Сабора одређен је Михаило Ивановић као његов предсједник, а потом је Јово Поповић прочитао унапријед срочену Декларацију. Њоме су поништене све одлуке Подгоричке скупштине из новембра 1918. године, на којој је донесена одлука о уједињењу Црне Горе и Србије, као и укидање свих одлука из времена Краљевине Југославије, и др. одлуке. Декларацијом се Црна Горе проглашава „сувереном“, „независном државом“, монархистичке форме. Истакнута је огромна захвалност Италији, без чије се помоћи не би могао завршити тај „историјски“ чин, а потенциране су њихове нераскидиве везе. Декларацијом, која је срочена у Риму, одлучено је постављење краљевског намјесништва, а италијанском краљу је остављено на вољу да по сопственом нахођењу одлучи кога ће да одреди за намјесника, који би прогласио устав „суверене“ Црне Горе. Како није било могућности дискусије о поднијетој Декларацији, према протоколу, предсједник Сабора Михаило Ивановић је затражио да је присутни подрже акламацијом, што је једногласно прихваћено.

Овдје ћемо изнијети и говор Секуле Дрљевића, који представља оду Дучеу и фашистичкој Италији: „Црногорски народ је поносан што је успостава слободне Црне Горе спојена са бесмртним дјелима Дучеа, генијалног ствараоца Фашистичке Империје и са дјелима  славне и непобједиве италијанске војске“. Поздравни теледрам Хитлеру, врхунац је бестидности Дрљевића и сепаратиста, који су били пуки извршиоци овог пројекта: „Црна Гора, која је у акционој сфери Фашистичке Италије, данас успостављена као суверена и слободна држава, упућује своје мисли Вама Фирер, у жељи да Осовина и нови европски поредак достигне своју сретну побједу“.

(Наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „  „, уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.