Пише: Миљан Станишић

КРАТКОТРАЈНИ АПРИЛСКИ РАТ И СТАЊЕ ОКУПАЦИЈЕ

У краткотрајном Априлском рату Комски одред, у саставу Зетске дивизије, показао је велику храброст, патриотизам и умијеће ратовања на албанском фронту, као једној од ријетких успјешних операција у том рату. Комским одредом командовао је артиљеријски бригадни ђенерал Љубо Новаковић, из Бјелопавлића, а нарочито се истакао 38. пјешадијски пук под командом пуковника Баја Станишића, као и други у оквиру овог одреда, којима су успјешно командовали официри Краљевине Југославије. Тако је Зетска дивизија, а нарочито Комски одред као њен дио, постигао значајне резултате у жестоким борбама против далеко бројнијих и наоружанијих италијанских снага. У књизи су наведене неке од тих успјешних операција. Нарочито се истичу војне операције 38. пјешадијског пука, под командом пук. Баја Станишића, који је показао изузетно херојство и умјешност ратовања, и онда када су биле угрожене позиције његових јединица. О томе детаљно пише Велимир Терзић Југославија у Априлском рату 1941: „13. април – Изненађен и захваћен артиљеријском и митраљеском ватром из тенкова и снажном ватром из ваздуха, а немајући природних заклона ни противтенковске одбране, 32. пук је почео повлачење у нереду ка р. Пронисет, трпећи знатне губитке. Овим повлачењем је био угрожен десни бок 38. пјешадијског пука (из лијеве колоне), пред којим су се појавили италијански тенкови. Због тога је 38. пук заломио своје десно крило да би избјегао обухват, развијајући само трећи батаљон из резерве и захваљујући храбрости својих трупа и брзом и енергичном дејству брдске батерије, која је изашла у стрељачки строј, поправио је ситуацију – италијански тенкови су заустављни  пред фронтом 32. пука“. Након тога 38 пук је кренуо у снажна офанзивна дејства против италијанских снага, а истиче се да су у томе имали и велику помоћ 48. пука. Залагање и пожртвованост војника и највећег дијела старјешина били су на изузетној висини, упркос италијанске бројне војничке и техничке надмоћности, нарочито у тенковима и авијацији. Укупно једнице Зетске дивизија постигле су велике успјехе, упркос томе што су слабо снабдијеване како убојним средствима тако и у храни,  али су надљудским напорима постигли задивљујуће резултате. У борбеним дејствима заробили су око хиљаду италијанских војника и официра.

Комски одред је капитулацију Југословенске краљевске војске дочекао у близини Скадра, гдје су се спремали за његово заузимање. Глас о капитулацији краљевски официри и војска су примили са невјерицом, јер су морали да положе оружје онима које су на овом дијелу фронта поразили, не знајући да је на другим ратиштима Југословенска војска доживјела неуспјехе. Један дио њих је успио да сачува оружје, избјегавајући заробљавање. Већина краљевских официра, службеника и других достојно су, колико је то било могуће, стали у одбрани своје земље. За разлику од њих, задатак комуниста је био да сакупе што више оружја (смјештали су га у партијске магацине), којега су планирали да касније употријебе и против оних које су етикетирали „народним непријатељима“.

И само потписивање акта капитулације Југословенске краљевске владе у Априлском рату,  по многим ауторима, није било у складу са међународним прописима, јер га нијесу потписале владе већ њени појединци, као што су у конкретном случају чланови Југословенске краљевске владе Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић потписали примирје са њемачком страном: „Они су 17. априла пред вече потписали Одредбу о извршењу примирја између Њемачке и југословенске оружане силе. С гледишта међународног права овај акт је ништаван, јер он садржи и многе одредбе чисто политичког карактера, а такве међународне уговоре може да склопи само влада, а не поједини војни команданти“. (Историја Југославије, аутори: Иван Божић, Сима Ћирковић, Милорад Екмечић, Владимир Дедијер).

Након априлске капитулације и почетне дезорјентације и губитка дијела територије Црне Горе, опште стање је почело дјелимично да се нормализује, а животни услови су били подношљивији. Италијански окупатор се углавном трудио да што је могуће више добије наклоност народа. Међутим Црна Гора је била територијално осакаћена, а положај српског становништва у појединим дјеловима граница Зетске бановине (Херцеговини, Метохији) био је катастрофалан. Херцеговина је припојена усташама; дјелови Црне Горе и Косова и Метохије били су припојени тзв. великој Албанији, а Бока которска је била прикључена Италији, па је Црна Гора тиме изгубила излаз на море. Италијанска пропаганда о благостању које ће донијети Црној Гори, убрзо по окупацији распршила се и већина је схватила да они овдје траже само своје интересе, уз једну малу дозу сентиментлности због познатих династичких веза Савоја – Петровић. Црногорским сепаратистима није сметало ни сакаћење црногорске територије, само да добију „зрно власти“. Улазак италијанских снага на Цетиње један дио руководства ЦФС, бивших зеленаша и дио народа дочекали су са одушевљењем , као „ослободиоце Црне Горе од великосрпског угњетача“.

(Наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.