Пише: Миљан Станишић

БОЉШЕВИЦИ НАЛАЗЕ СЉЕДБЕНИКЕ (КПЈ) У ЈУГОСЛАВИЈИ

Поред писања о исходишту комунизма и бруталној бољшевичкој револуцији, којом је Русији наметнут бољшевизам (у циљу борбе против православља, као јединог истинског приврженика, тумача и сљедбеника Христове науке), у овој књизи посветио сам знатан простор и њиховом комунистичком „чеду“ у Југославији – КПЈ, јер су бољшевици након освајања власти у Русији своје пипке пустили и на наше крајеве, па је већ 1919. године основана Социјалистичка радничка партија  Југославије (комуниста), а из ње је 1920. створена  Комунистичка партија Југославије. Тако су бољшевичке власти, у сврху комунизирања Југославије, врбовали поједине кадровике припремајући их и обучавајући у Русији, у циљу изазивања револуције и успостављања бољшевичког модела власти и у Југославији. У томе је нарочито наведена улога Ј. Б. Тита и његове КПЈ, која је од почетка била антисрпска, револуционарно-терористичка, сатанистичка, тоталитарна организација, па је у Краљевини Југославији често била под удар закона. КПЈ је своје активности координисала и заједнички учествовала у њима са партијама и организацијама сличне профилације, као што је то било са усташама, ВМРО и сл., а то је нарочито интензивирано доласком Ј. Б. Тита (високо позиционираног масона) на власти у КПЈ. Познате су његове чистке у КПЈ, па је у њеном врху створио партију послушника, са скромним образовањем.

Простор у књизи је нашао и фамозни 27-мартовски пуч и дешавањима око њега. О улози кнеза Павла у потписивању Тројног пакта, за разлику од вишедеценијског сатанизовања тог чина, познати домаћи и страни историчари објективније пишу и оцјењују овај догађај, нарочито од посљедње деценије 20. вијека, а у прилог су им ишли новооткривени документи и њихова систематичнија истраживања. Не само домаћи него и страни аутори бавили су се тим догађајем и улогом кнеза Павла у њему. Навешћемо Ника Балфура, из Лондона, који је о томе објективно писао и учествовао и у научним расправама на ту тему. Он је навео да је кнез Павле годинама тражио војну помоћ од Енглеске, усљед евидентне нацистичке опасности. Али, енглеска влада није хтјела ни послије пет година од тог захтјева да помогне Југославији, нити у времену када је Њемачка освајала Чехословачку, Аустрију, Пољску и Француску и планирала продор на југ преко Балкана до Грчке (операција „Марита“), као и операцију „Барбароса“ (продор у Русију.) Он наводи да је тактика кнеза Павла била „да покуша добити на времену да изазове што је могуће више закашњења у припреми операције ‘Марита’ да би се највећи број њемачких трупа задржао на југу, да не дозволи њемачке трупе на својој територији, као ни пролаз ратног материјала“. У том циљу Цветковићева влада се одлучила за тактику што већег одуговлачења преговора са Њемцима, како би добила на времену, о чему Балфур пише:

„Преговори су трајали, и кулминирали 4. марта, личним маратонским петосатним састанком кнеза Павла и Адолфа Хитлера. Седмог марта, Крунски савјет једногласно инсистира на испуњењу трију основних предуслова: да суверенитет и територијални интегритет Југославије буду очувани; да неће бити прелаза њемачких трупа и ратног материјала преко југословенске територије  и да им Југославија неће пружати никакву војну помоћ ни подршку. Хитлер 19. марта, прихвата све југословенске услове. 20. марта пада коначна одлука Савеза да се потпише и 24. марта Цветковић и Цинцар Марковић  путују у Беч. Двадесет петог пакт је потписан. Услиједила је трагедија за кнеза Павла и Југославију, јер је 26. марта објављена вијест о потписивању у облику коначне пресуде: нијесу објављене нејважније клаузуле споразума које су ослобађале Југославију обавеза да дозволе слободан пролаз њемачким трупама, преко своје територије“. Он истиче да је принц Павле „једини међу шефовима још непокорених европских држава успио да обезбиједи неутралност за преговарачким столом“, а да се при том не одрекне државног суверенитета. Међутим, тада почиње завјера, инструисана из Лондона, а преношена новинским извјештајима и другим пропагандним мјерама у Југославији, којима су другачије презентовали суштину потписаног: „Најученији историчари који се баве овим периодом пишу да је пострекачким државним ударом у Југославији, Британија убрзала напад њемачких армија на Грчку. Затим, довела је до практично тоталног уништења Београда и других српских градова у ваздушном бомбардовању“.

Прије потписивања Тројног пакта кнез Павле је имао састанак са патријархом СПЦ др Гаврилом Дожићем (23. марта), на којем му је образложио да у тој тешкој ситуацији Југославија добија знатне повољности, наводећи: „Наша одбрана није довољно јака да можемо да водимо другу политику од ове, која нам се сада намеће. Поготову кад смо добили тачна обавјештења од министра војске Петра Пешића да би у случају рата наша одбрана била недовољна. Савезника немамо, који би нам притекао у помоћ. Њемци су у зениту своје моћи. Ништа не може да их задржи, јер добијају победу за победом“. Кнез Павле је изнио да се Пактом гарантује „суверенитет и наше државне границе“, истичући да је Њемачка за кратко вријеме прегазила Француску, као и да не можемо очекивати помоћ ни од СССР-а, јер су они са Њемцима у пакту. Он је замолио патријарха Гаврила „да помирљиво делујете на Српску цркву и народ као целину у погледу примања Пакта“. Али, кнез Павле није наишао на разумијевање Патријарха, који је у име СПЦ објавио меморандум против Пакта. Касније су и генерал Симовић и патријарх Дожић признали да нијесу постојале могућности да се супротставимо њемачкој војној сили. Генерал Симовић је изнио да “немамо никакве могућности, нити пак стредстава да се супротставимо њемачкој војној сили, а нарочито у механизацији и оклопним возилима, против којих немамо средстава да се бранимо“, а у сличном тону је то изнио и патријарх Дожић да се „трагично завршила наша одбрана која није имала никакве изгледе на успјех“.

Виши суд у Београду исправио је неправду и рехабилитовао је кнеза Павла Карађорђевића, некадашњег намјесника Краљевине Југославије (14. децембра 2011. године), чиме је поништена одлука Државне комисије из септембра 1945. године којом се кнез Павле проглашава ратним злочинцем и била су му одузета сва грађанска права и имовина у земљи.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити од 1. јула  уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.