Пише: Миљан Станишић

КОМУНИЗИРАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ РЕДОВА

Још од краја септембра 1941. године био је озваничен идеолошки, комунистички карактер рата, када је на састанку Политбироа ЦК КПЈ (26. септембра) у Столицама, код Крупња донесена одлука да се устаници преименују у партизане, и да они морају на капама по средини да носе амблем црвене петокраке и да се интензивирају активности обрачуна над политичким противницима. То је посебно почело да добија масовне размјере од почетка преласка КПЈ у „другу етапу“ револуције. Промовисањем „друге етапе“ ЦК КПЈ је у потпуности онемогућио постизање било каквог консензуса између ЈВуО, која је тада била једина регуларна и законита војна сила, коју су признавали Савезници, а с друге стране комунистичко-партизанска војна организација је присвојила општенародну устаничку војску и претворила је у оружану силу КПЈ, са циљем извођења социјалистичке револуције, у којој су планирали уништење сваке опозиције успостављању комунизма у Југославији. Главни инспиратор такве бруталне политике био је Ј. Б. Тито, чија максима је била да треба „пуцати и на рођеног оца“, ако је противник комунистичке идеологије. Документ који слиједи је еклатантан примјер антисрпске, антидемократске и терористичке суштине КПЈ, која је користећи окупацију изазвала братоубилачки рат, а чије рефлексије су оставиле дугорочно, несагледиве посљедице. Тај документ је по задатку од врховног партизанског команданта Тита, а у име Врховне команде, доставио начелник Штаба кап. Арсо Јовановић, и то партизанским командантима и политичким комесарима, а он је садржавао  план и стратегију КПЈ. Врховна партизанска команда је 27. децембра 1941. г. доставила наредбу (бр. 39) свим партизанским командантима и политичким комесарима, као строго повјељиви документ, чега су се они морали строго придржавати и то под пријетњом смртне казне: „1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно убуудуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији, спроводећи је у што већем обиму и свим слојевима југословенских народа; 2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што прије ликвидирати; 3. Противу окупатора комунистичке јединице се не могу борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу цјелокупну организацију, ако то њихови интереси буду захтијевали“.

Затим се у наредби партизанске Врховне команде под тачком 4 истиче да је за комунисте приоритетни задатак борити се против четника, наводећи да не желе ни да се боре против усташа “с обзиром на њихово модерно наоружање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас… Четници су наш први непријатељ, против кога треба употријебити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења“. У тачки 5 наредбе командантима се ставља у дужност „да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхарабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на вријеме из засједе убијају по једног или више окупаторских војника“. Наводи се да се на тај начин ствара код окупатора гњев, да би он „на основу тога предузимао ефикасне репресалије противу непослушног српског народа и његовог вођства“. У тачки 6 се наређује да се ликвидирају сва она лица „за која би се и најмање стекло убјеђење да су противу наше војне и политичке ствари“. За овај задатак су прецизиране мјере које треба предузети: „Да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који се буду одређивали за ова ликвидирања, с тим да исте употријебе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни за нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници  и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије“. Тачком 7 се скреће командатима пажња да не дозволе народу да посјећује цркве и манастире, при чему се наређује за свештенике и остале „који не би ма из којих разлога жељели прићи нашој борби одмах таквог ликвидирати“. Тачком 8 се наређује да имућније људе и трговце који се не одазову да помогну партизански покрет треба „јавно жигостати као окупаторског сарадника и шпијуна, а у своје вријеме над њиме извршити ликвидацију“.

У тачки 9 наредбе наводи се да „команданти и политички комесари уложе своја знања и силу да што више придобију у комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе“, истичући да је то борцима потребно како би им се дизао морал, а „оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати“, и то прије него би такви случајеви „процурили у јавност“, јер би противничка страна то искористила „у пропагандне сврхе против нашег покрета“. Тачком 10 наређује се командантима да изврше принудну мобилизацију дјеце и младића од 14 до 18 година “с тим да их пол. комесари вјежбају са оружјем и једновремено обучавају у правцу Лењинове науке“. У тачки 11 се наређује командантима да одреде органе којима ће бити дужност да од сељака  прикупљају жито, стоку, одјећу и обућу, док у тачки 12 се износи да „за све оне другове, за које би се дознало да стварају панику међу друговима било у позадини или на фронту, такве треба одмах на лицу мјеста стријељати“. На крају наредбе Врховна партизанска команда упозорава све партизанске команданте и политичке комесаре да се морају безусловно придржавати ове наредбе, по свим изнијетим тачкама: „Потписати ће лично с времена на вријеме контролисати и увјеравати се на лицу мјеста да ли команданти у потпуности поступају по нашим директивима у вези ове наредбе и ако у крајњем случају будем утврдио да заиста поједини команданти  ствар саботирају са толеранцијом у корист Драже Михаиловића и његове организације, имамо пречишћен план по коме идемо и од кога не одступамо ни за једну тачку“.

Овај документ се поклапа са „другом фазом“ револуције, у чији прилог је и настала ова наредба партизанске Врховне команде, а по тим наредбама је строго поступано (то ће бити детаљно описано у мојој следећој књизи „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942. године“, као и у „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943. године“ и „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“). Овдје ћемо навести како су једну од ставку (бр. 9) извршавали команданти и политички комесари, па тако штаб Зетског НОПО наређује: „Мобилисати што више жена, јер онда ће младићи лакше долазити кад знају да тамо има више жена“. Ово је један од бројних таквих и сличних примјера наредби, при чему се дешавало да ако која дјевојка затрудни, бива убијена са циљем да сакрију своје аморалности (на Радовчу је због тога убијено шест дјевојака, као и други случајеви).

(Наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 20 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима “Тобакко С Пресс” уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.