Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Миљан Станишић: “Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године” (16)!

Пише: Миљан Станишић

ДРАГОЉУБ ДРАЖО МИХАИЛОВИЋ – ВОЖД ТРЕЋЕГ СРПСКОГ УСТАНКА

У књизи „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“  детаљно сам представио личност ђен Драгољуба Михаиловића, а у овом фељтону ћу истакнути само најзначајније детаље и улогу ове изузетно значајне личности у Другом свјетском рату. Пук. Драгољуба Михаиловића Априлски рат је затекао на дужности помоћника начелника Штаба V (Приморске) армијске области у Мостару. По ратном распореду одређен му је положај помоћника начелника  Штаба Друге армије. Вијест о капитулацији отаџбине пук. Михаиловић је сазнао код Добоја. Он није признао тај акт, нити хтио да преда оружје, па је са неколико десетина сабораца, углавном официра и подофицира, прешао у Србију вјерујући да је тамо јак отпор њемачкој окупацији. Они су стигли на Равну Гору, огранак Сувобора, 13. маја 1941. године, гдје је пук. Михаиловић први истакао и поставио заставу слободе. Навешћемо најважније биографске податке о пук. Михаиловићу, од тада до његове ликвидације 1946. године. 7. децембра 1941. године унапријеђен је у чин бригадног ђенерала „за осведочену храброст и за особите заслуге стечене у Отаџбини у овоме рату“; 11. јануара 1942. постављен је за министра војске, ваздухопловства и морнарице у Влади др Слободана Јовановића и на том положају је остао све до 1. јуна 1944, када је образована Влада др Ивана Шубашића; 19. јануара 1942. унапријеђен је у чин дивизијског ђенерала „за показану и осведочену изванредну храброст у борбама које се воде у нашој окупираној отаџбини под најтежим ратним околностима“. Врховна команда је 10. јуна 1942. пренесена у отаџбину, а Михаиловић је постављен за начелника Штаба Врховне команде, и на том мјесту ће остати све до 26. августа 1944. године, када је Врховна команда укинута, одлуком владе др Шубашића; 17. јуна 1942. Михаиловић је унапријеђен у чин армијског ђенерала „за показану командну и личну храброст и изванредне заслуге за наш народ и нашу Отаџбину у рату против непријатеља у окупираној Југославији“; 1. септембра 1944. наредио је општу мобилизацију ради коначног ослобођења Југославије, али због уласка Црвене армије у Србију и њиховог фаворизовања Тита и КПЈ био је принуђен да напусти Србију у јесен 1944. и пређе у Босну. Марта 1946. године ухапшен је од комуниста, који су га у фарси од суђења прогласили за издајника, осудили на смрт и стријељали 17. јула 1946. године.

Као и свака револуционарно-терористичка организација, тако и комунистичка, није толерисала постојање било какве друге војске, сем сопствене, па је настојала да Равногорски покрет подведе под своје окриље или у супротном да га уништи. КПЈ није била толико бројчано велика, али јесте изузетно агресивна, па је почетком јула 1941. послала своје трупе пут Равне Горе у покушају „дисциплиновања Равногораца“. Али, њих су снаге пук. Михаиловића успјеле да разоружају. Касније су у више наврата покушали да разговарају са Титом о постизању консензуса и сарадњи, али без успјеха. Равногорски покрет је имао војно-политичку стратегију да герилским методама ратовања ненесе штету агресорима, а у координацији активности са Савезницима да се подигне општенародни устанак на територији цијеле Југославије, када би за то био најповољнији моменат. У том циљу је Равногорски покрет (из кога је касније формирана Југословенска војске у отаџбини) имао прве сукобе против Њемца у мјесту  Љуљци између Крагујевца и Горњег  Милановца већ 28. маја 1941, а потом су они били све интензивнији. Тога дана је Таковски одред пор. Звонимира Вучковића заузео од Њемаца Горњи Милановац, при чему су принудили читав њемачки гарнизон на предају, што је до тада био први такав случај у поробљеној Европи. Резултат те операције је био, након неколико дана, стварање на Планиници првог заробљеничког логора за Њемце у окупираној Европи. На почетку је ту било преко 100 њемачких заробљеника, а затим још 50 заробљених у Стругарима, да би се тај број повећавао. Према њима је поступано у духу Женевске конвенције о заробљеницима.

Миљан Станишић

Пук. Михаиловићу се прикључује велики број официра који, чим су сазнали да је он формирао покрет против окупатора, долазе на Равну Гору и добијају легитимацију са његовим потписом, на којему је био штамбиљ са натписом „Команда четничких одреда у слободним планинама“. Још почетком децембра 1941. њемачка нацистичка Врховна команда је објавила проглас, који је јавно изложен и у којему се нуди награда за хватање Михаиловића, а у образложењу, поред осталог,  о томе пише: „Зато што је одбио да преда оружје, зато што је око себе окупио одметнике, зато што се злочиначки удружио са комунистима и зато што је подигао оружани устанак против њемачких окупационих снага, ставио је свој живот на коцку. Ономе ко га ухвати биће предата награда од 200.000 динара“. О томе свједочи и преписка Хитлерових сарадника из његовог Главног штаба: „Ако хоћемо да имамо успеха у Србији као и у целој Југоисточној Европи, прва ствар је да уништимо Михаиловића. Уложите све напоре да пронађете Михаиловића и његов Главни штаб и да га уништите. За тај циљ не бирајте средства“. Равногорски покрет се убрзо шири на све територије Србије и постаје све масовнији, а приступају му и многи офирици, интелектуалци и др., па су и напади на њемачке окупаторе били све интензивнији. Њемачка команда је због честих и масовнијих напада на њихове снаге донијела одлуку да ће за једног убијеног Њемца стријељати стотину Срба, а за једног рањеног њих педесет.

Ђен. Михаиловић је као човјек демократске орјентације и противник диктатуре и тоталитаризма, први отворено и са својим присталицама ступио у борбу против наци-фашистичког окупатора, али је био и противник друге врсте деспотије и диктатуре, тј. планова КПЈ да путем изазивања братоубилачког и грађанског рата дође до власти. Зато су он и његови сарадници покушали да одврате комунисте од тога трагичнога пута, настојећи да се са њима договоре ради рјешавања политичких питања на демократски начин, послије ослобођења земље, а да им борба против наци-фашизма буде приоритетна. Од већег броја таквих сусрета, који су почели још од септембра 1941. године (састанак Д. Михаиловића и Ј. Б. Тита у Струганику 19. септембра), навешћемо и оне: 26. октобра у Брајићима, у Чачку 18-27. новембра и Прањанима 27. новембра 1941. године, по захтјеву пук. Михаиловића. На тим преговорима је постигнут и споразум о организационим питањима заједничке борбе: „а) Да се успостави заједнички суд; б) заједнички оперативни штаб за борбу против Немаца; в) договорено је да обе стране пусте затворенике. На крају је постигнут споразум да се не дозволи окупаторима упад на ослобођене територије“.

Михаиловић се залагао за наставак преговора са комунистима. Међутим, комунистима је то послужило само као алиби за јавност да су они за договоре, а у ствари једини им је задатак био да униште све оне који представљају сметњу њиховим револуционарним циљевима. Као и свака револуционарно-терористичка организација, тако и комунистичка није толерисала постојање било какве друге војске сем сопствене, па је настојала да Равногорски покрет подведе под своје окриље, или у супротном да га уништи. КПЈ није била толико бројчано велика, али јесте изузетно агресивна, па је већ почетком јула, као што смо навели, послала своје трупе на Равну Гору у циљу „дисциплиновања Равногораца“. Али, њих су снаге пук. Михаиловића успјеле да разоружају, а потом су их ослободили.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима “Тобако С Пресс” уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КОНАЧНО: Нова српска демократија одлучила да се поздрави са антисрпским “Вијестима”!

ЈАКОВ ЗАГОНЕТАН КАО СВЕТО: Грађани су рекли своје, шта – Бог те пита!

КУРТИ СВИРА ПО МОНТЕНЕГРИНСКИМ НОТАМА: Србија сања уједињење Срба и распад БИХ, Црне Горе и Косова*!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

odstupanje-Zidani-most

ИДЕОЛОШКЕ МАГЛЕ: Четничко Антисрпство лидера странке испод цензуса!

bajo-stanisicu

ПОГИБИЈА ПУКОВНИКА БАЈА СТАНИШИЋА

radivoje

ИЗА СЦЕНЕ: Академик Радивоје Беровић – “Сјен српског Скадра”!

vranes

ВРАНЕШАНИ УПОЗОРАВАЈУ: Поједини медији на туђој несрећи скупљају политичке поене, Дарко и Јасмин нијесу се оглашавали када су Маџгаљи убијени!

kos2

У БУКУРЕШТУ СРПСКА АТМОСФЕРА: Фудбалери Косова* напустили терен након што су навијачи скандирали “Србија, Србија”!