Пише: Миљан Станишић

УБИСТВА СВЕШТЕНИКА, ОФИЦИРА, УЧИТЕЉА, ЧИНОВНИКА…

Идеолошки острашћени, индоктринирани, фанатизовани, најчешће млади људи, задојени бољшевизмом, у свом заносу били су најревноснији извршиоци наредби ликвидација тзв. народних непријатеља, на основу спискова састављених у комунистичким штабовима. Прва жртва комунистичког терора био је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој и то још 29. јуна 1941. године. Овај 66-годишњи свештеник, који је учествовао у ратовима, доживио је да буде убијен не од спољњег непријатеља, већ од распамећене (раз)браће у манастирском конаку, тј. од стране више комуниста у току ноћи, под окриљем мрака, којом приликом су га опљачкали, као и покрали манастирску имовину.

На савјетовању ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, одржаном 8. и 9. августа на планини Каменик, Пипери, одлучено је да се одмах приступи ликвидацијама, по припремљеним списковима „за одстрел народних издајника“. Стратегија партијског врха била је да се одмах почне са појединачним ликвидацијама по срезовима, које ће се постепено интензивирати. Тако је у Бјелопавлићима једна од првих невиних жртава био Гавро Лакић из Подглавице, Мартинићи, који је по наредби убијен 10. августа 1941. За њега и остале убијене Главни штаб је у саопштењима износио измишљотине и бешчасне квалификације да би оправдао своје злочине. За непријатеље руководство КП одредило је и оне комунисте који су изразили и најмању сумњу у вези са њеним радом и функционисањем. Али у ту категорију били су сврстани и они комунисти који нијесу били спремни извршавати задатке које им је надређени партијски орган или њихов руководилац издао, као нпр. наредбе конкретних ликвидација, макар тај био и најближи сродник потенцијалном извршиоцу. Комунистички органи су оставили одријешене руке својим нижим командама и појединцима да врше ликвидације угледних људи, као и оних за које процијене, по својим нахођењима и аршинима, да су „непослушни“, што је касније кулминирало преласком КПЈ на другу фазу револуције, у којој су вршена масовна убиства „неподобних“, а што је изазвало отпор  и стварање националних организација.  ПК КПЈ је припремао своје чланство за ту прву етапу револуције која је подразумијевала методе појединачних ликвидација, и то не само оних за које су сматрали да нијесу комунистичке провенијенције, већ и оних који су им били идеолошки блиски, али нијесу били спремни да беспоговорно извршавају све партијске налоге и наредбе. У опширном тексту у „Народној борби“од 15. септембра 1941. „демаскирани“ су ти „антипартијски елементи“, иако су били истакнути међуратни и предратни партијски руководиоци, народни посланици и сл., јер су по њима “на ријечима пријатељи Партије и као такви желе да се прикажу, а у ствари највећи њени непријатељи, који покушавају да јој нанесу ударац у тренутку када она треба да заврши своју историјску улогу“.

У директиви ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, достављену нижим органима , а на основу које те партијске организације треба даље да поступају, критикују се поједини партијски органи за колебљивист према „петој колони“, Такође критикују и оне партијске организације и појединце који због родбинских веза и сл. нијесу одлучни у ликвидацијама „шпијуна“, и упозоравају да „без потпуног чишћења села од пете колоне немогуће је остваривање ма и једног нашег актуелног задатка“. Комунисти су били развили шпијунско-обавјештајну мрежу и имали су информације о сваком појединцу, који није био на комунистичкој страни, мада су пратили и оне њихове чланове који нијесу у потпуности „на курсу Партије“ : „Наше око све види, наше ухо је свуд присутно – има нас свуда: у селима, у градовима, у пољима и шумама, у канцеларијама и радионицама, и о свему смо обавијештени… Нећемо дозволити шпијунима, издајницима и њиховим помагачима да мирно спавају. Наша пушка их вреба“. У саопштењу ГШ оштро критикује припаднике својих формација и партијске кадрове због недовољне одлучности у ликвидацијама „народних непријатеља“ : „Најстрожије се осуђује колебљив и неодлучан став у односу на шпијуне и пету колону. Борбу против пете колоне треба оштро поставити  и прићи одлучним кораком на потпуно чишћење свих петоколонаша и шпијуна. Оштро се критикује рад војничког и политичког руководства у Колашину, Андријевици и Беранама и налаже се Комском одреду да ликвидира банду Ђока Рачића“. Овом наредбом највиши комунистичко-партизански војно-партијски орган у Црној Гори почиње и са наређењима групних ликвидација, умјесто дотадашњих метода појединачних убистава тзв. петоколонаша. По познатој, истинитој синтагми да „револуција једе своју дјецу“, тако и највиђенији чланови КПЈ који нијесу прихватили радикалне начине обрачуна против наведених категорија друштва, били су оптужени за издају НОБ-а и КПЈ и према њима су употребљаване исте методе као и према „домаћим издајницима“. Дакле, КПЈ није праштала било какве ставове, сугестије и сл. који одударају од њеног „непогрешивог“ курса, макар оне биле и најдобронамјерније, смислене и цјелисходне. Тако су, између осталих, проказана и тројица комунистичких ведета прије рата: Милован Анђелић, учитељ (предратни народни посланик), Слободан Марушић, правник (предратни народни посланик) и Алекса Павићевић, члан ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. Бошко Радоњић, који се у рату борио на комунистичко-партизанској страни, а послије рата био је на истакнутим дужностима, истиче да су убиства Анђелића, Марушића и Павићевића директно наређена од комунистичко-партизанског врха у Црној Гори: „Добили смо ми чланови КПЈ један строго повјерљиви билтен од Главног штаба партизанских одреда Црне Горе и Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору у којему раскринкавају три личности као фракционаше и противнике политике партије (Анђелића, Марушића и Павићевића)“. О томе пише у извјештају ПК КПЈ од августа 1941, у којем истичу: „Небудност према антипартијским елеменатима, неограничено чишћење Партије од нездравих, слабих и кукавичких елемената, омогућили су да се развије критизерство, које штети јединству Партије, уноси забуну и ствара погодан терен за рад отворених и притајених антипартијских елемената (случај Милована Анђелића, рехабилитација Марка Гргуровића, писмо Алексе Павићевића итд.). Анђелић, Марушић и Павићевић су ликвидирани по налогу КП, око 15. октобра 1941.  и то на исти начин, мучки из засједе.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „Tobacco S Press” уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.