Пише Миљан Станишић

СТАЊЕ ПОСЛИЈЕ УГУШИВАЊА УСТАНКА

Офанзивна дејства ојачаних италијанских снага у угушивању устанка трајала је од 23. јула до 15. августа, у чему је учествовало преко 100 хиљада војника, сврстаних у састав 14. армијског корпуса. Устаници се нијесу могли супротставити супериорнијим италијанским снагама. Оне су реокупирале градове, вароши, при чему су овладале комуникацијама. Како би се не само светили устаницима него и заплашили народ да се поново не би дигао на устанак, италијанске снаге су вршиле и одмазду према становништву (убиства, паљевине, пљачке, одвођења у логоре и сл.). Многи краљевски официри, интелектуалци, чиновници, грађански политичари и др., који су учествовали у устанку, увидјели су своје грешке  и одговорности у преурањеном дизању устанка у времену када је наци-фашизам био у експанзији и офанзиви на свим фронтовима. Да би ублажили, колико је то било могуће, посљедице италијанске контраофанзиве, они су се састајали и организовали зборове народа, ради изналажења оптималних рјешења, јер нијесу имали могућности да се ваљано супротставе вишеструко бројнијим  италијанским казненим експедицијама, у очекивању касније преваге на ратиштима у корист савезничких снага, како би им се прикључили у борби против наци-фашистичког завојевача.  Послије пораза устаничке војске у народу је настало осјетно неспокојство и паника, па они што су живјели у нижим и равничарским предјелима почели су масовно да се пакују, односећи покућство и др. ствари, као и одводећи стоку, кренувши да се селе у полупланинске и планинске предјеле, гдје су имали катуне, или су били смјештени код родбине и пријатеља. У појединим срезовима, првенствено на сјеверу Црне Горе, формирани су национални одбори или одбори спаса, са циљем да се не погоршава ионако тешка ситуација, а окупатор додатно не провоцира, како не би вршио још веће одмазде, јер је већ био извршио убијања, паљења, затварања, интернирања и сл. Оваква ситуација је најбоље погодовала комунистима који су је почели користити у партијске сврхе. Пошто су увидјели да је конфронтација са супериорнијим италијанским снагама у овој фази доносила само пустош, дио интелектуалаца, бивших грађанских политичара, службеника и сл. ступио је у контакт са њима како би ублажио те посљедице. Тако су формирани Срески одбори спаса у Андријевици, Беранама, Колашину, Пљевљима.

Док су се најугледнији људи по срезовима свим силама трудили да спасу што се спасити може и покушали да бар привремено са италијанским окупатором дођу до извјесног модуса вивенди, комунистима је то био алиби како би их на тај начин оптужили као колаборационисте. То је био изговор комунистима да крену, тј. наставе фазу појединачних ликвидација, на основу спискова непожељних које су састављали, али и на основу личних процјена за оне који су им могли бити сметња на њиховом револуционарном путу.

Послије јењавања напада италијанских казнених јединица на црногорска села и градове и угушивања устанка, њихове јединице почеле су да се повлаче, нарочито са сеоских подручја, на која долазе острашћени комунисти и почињу да остварују свој паклени план обрачуна са буржоаским, грађанским елементима или, како су их најчешће називали, реакцијом, народним непријатељима и сличним именима из свог агитпроп арсенала. У скоро свим мјестима почели су са појединачним ликвидацијама под изговором да је заслужена казна стигла непријатеље народа, слуге окупатора, издајнике, шпијуне, а од тога нијесу биле поштеђене ни жене, за које су поред поменутих етикетација, имали и један термин којим су лажно именовали унесрећене, називајући их бестидно курвама окупаторским. За што ефикаснији обрачун са тзв. унутрашњим непријатељима, а у сусрет скорашњем доласку Црвене армије, у шта су били сигурни, требало је одстранити противнике, а потом по њиховом доласку протјерати окупатора и успоставити совјетску бољшевичку власт. У том циљу на савјетовању Политбироа ЦК КПЈ, одржаног 26. септембра 1941. у мјесту Столице, код Крупња, и формално је озваничен идеолошки, комунистички карактер НОБ-а. Дотадашњи устаници или герилци преименовани су и названи партизани, и они су били обавезни да носе комунистичка знамења – црвену звијезду петокраку, а њихова застава је била тробојка са црвеном петокраком по средини. Промјена назива имена устаничке војске, њене команде и увођење комунистичких симбола имало је статешки значај, који се огледао у политичком заокрету тиме што се отварао нови фронт, а умјесто ослобођења земље од окупатора главни непријатељи комунистичко-партизанском руководству постају буржоаски елементи, тј. остаци старог система, које треба уништити. За те задатке су припремали партијски обојене и фанатизоване групе, а многи чланови КПЈ, кандидати за партију и скојевци  у томе су имали искуства, јер су већ извршили више појединачних ликвидација. Под удар комуниста дошли су и официри, тј. они који су изразили сумњу у непогрешивост партијског врха, а не само они који су их јавно критиковали.

Огромна већина народа били су истински патриоти који су вољели своју земљу, задојени родољубљем и Српством, али их је ратни вихор однио на једну или на другу страну. Зато је на четничкој и на партизанској страни у току рата било невиђених херојстава, подвига, као и спасавања људства из оног другог, супарничког табора. Али је било много више братских рана од братоубилаштва, монструозних егзекуција које је започекла КПЈ. Она се дуго припремала за револуционарно обарање буржоаског система, па је искористила окупацију земље да заигра братоубилачко коло, које се завршило катастрофалним посљедицама, од којих се црногорско друштво никада није опоравило. Ни многи појединци из супротног (четничког) табора нијесу били достојни ситуације и не само да се нијесу прославили, него су и обрачунима са противницима сличили „ривалима“.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „ Tobacco S Press „ уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.