Пише: Миљан Станишић
УЛОГА КРАЉЕВСКИХ ОФИЦИРА У УСТАНКУ ЈЕ БИЛА ЗНАЧАЈНА
Непостојање или слабо функционисање система команди, неорганизованост, непланирање и некоординисаност, лоше процјене и сл. биле су карактеристике устанка у многим мјестима Те околости погодовале су разорном раду комуниста, који су у свему настојали да имају руководећу улогу, па су тиме стварали све већу конфузију, а онда су настојали да се појављују као „спасиоци“ народа. У многим мјестима дешавале су се самовољне акције појединаца са циљем да се истакну, или им је то био партијски налог, што је узроковало тешке посљедице по цивилно становништво. Југословенски краљевски официри су настојали да то стање поправа, колико су им околности дозвољавале.
Већ смо навели значајну улогу пук. Баја Станишића у припремању устаника, његову улогу као војног савјетника, а потом и члана Привремене врховне команде, а овдје ћемо навести и неке официра који су предводили устанике у појединим градовима, и под чијом су командом и стратегијом освојени поједини градови. Такву улогу смо изнијели за пук. Станишића приликом ослобађања Даниловграда. План напада на италијанске снаге у Беранама разрадио је кап. Павле Ђуришић и по њему је поступано приликом његовог заузимање. Аутори који су писали о устаничким дешавањима наводе да се број италијанских војника и официра у касарни у Беранама кретао близу 1.500, а посједовали су велику количину тешких митраљеза и артиљерију. Њих је 15. јула напало око 2.000 устаника, којима су командовали мај. Миомир Цемовић, мај. Милорад Јоксимовић, кап. Павле Ђуришић, кап. Рудолф Перхинек и други официри. Устаничко вођство чинили су листом официри, мада је у њему био и мањи број комуниста, који су већ раније били створили герилске чете. У жестоким борбама, у којима су храброст показала и једна и друга страна, а Италијани када су били опкољени са свих страна и више нијесу били у могућности да пружају озбиљнији отпор, предали су се 18. јула.
Комунистичка историографија је истицала водећу улогу комуниста у устанку, али су они као малобројна организација у њему имали и споредну улогу. Највеће заслуге за позитивни исход устанка припадају устаницима који су били надахнути слободарским традицијама, а многи од њих су били и учесници минулих ратова. Комунисти су одмах након успјешног окончања устанка формирали револуционарне органе власти од својих чланова, скојеваца и присталица. Такође су подијелили заплијењено оружје својим члановима и симпатизерима, које ће касније употријебити против идеолошких противника.
У андријевичком срезу, као и другима, КП је покушала свуда да има руководећу улогу, без обзира на њен маргиналан утицај у народу (у априлу 1941. у овом срезу је било 50 чланова КПЈ), са циљем јачања своје улоге. Зато је у устанку у овом срезу КПЈ настојала да има главну улогу и да му даде комунистичку ноту. Иако су поједини бивши грађански политичари, интелектуалци, државни чиновници, официри и др. били мишљења да је устанак преурањен, ипак су у њему активно учествовали, нарочито због проглашења Црне Горе назовинезависном државом. Народ Васојевића је био огорчен сепаратистичком издајом и кидањем веза са Србијом, па је на састанку 16. јула одлучено да, сјутрадан, 17. јула, нападну италијанску жандармеријску станицу, која се налазила у школи. Поред италијанских снага које су се налазиле у касарни, устаници су савладали и њихове друге посаде у близини. И у овом срезу најзначајнију улогу су одиграли краљевски официри. 17. јула формирана је Команда за одбрану слободне територије, за чијег је комаданта одређен Величко Бојовић, а чланови: Ђорђије Лашић, Петар Шошкић, Богдан Нововић, Радоје Јеврић и Спасоје Ђаковић. Милован Ђилас и кап. Арсо Јовановић, који су у име Привремене врховне команде обишли, 25. јула, берански срез, увјерили су се да у Васојевићима велики утицај имају мај. Ђорђије Лашић и кап. Павле Ђуришић, о чему у једном извјештају пише: „У Војном комитету за берански срез међу официрима су затекли Павла Ђуришића, а у Андријевици Ђорђија Лашића, обојицу са веома великим утицајем“. За разлику од њих Моша Пијаде, који је боравио на подручју Колашина „нико жив није ништа ни питао ни слушао“, наводе Ђилас и Јовановић.
И у бјелопољском, колашинском и другим срезовима утицај југословенских краљевских офирира био је изузетно значајан, а у прилог томе ћемо навести још и ослобађање Жабљака и Шавника. Капетан Никола Бојовић је (14. јула) сазнавши за проглас о стварању назовинезависне Црне Горе ширио је даље ту информацију и окупљао официре и др. да се томе супротставе. Та вијест се брзо ширила Жабљаком, па се окупило на стотине устаника, са старјешинским кадром, спремни да се оружано супротставе окупатору. Устанике је предводио кап. Никола Бојовић, а у њему су учествовали и малобројни комунисти. Када су Италијани увидјели снагу устаника, одлучили су се на предају. Убрзо је услиједио и напад на Италијане у Шавнику. Међу бројним устаницима које су предводили краљевски официри, у њему су учествовали и локални комунисти, који су на Жабљаку, и у Шавнику, као и другдје, основали своје органе власти, палећи општинске архиве. Капетан Никола Бојовић описује како му је 20. јула стигао проглас од кап. Арса Јовановића и Милована Ђиласа у име ПК КПЈ за Црну Гору о дизању устанка на Жабљаку и Шавнику, а они су тада већ били ослобођени.
(наставиће се)
Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“) аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „ „, уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.
