Пише: Миљан Станишић

ШИРЕЊЕ ЈВуО (РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА) ВАН СРБИЈЕ

Осим у Србији, ЈВуО под командом ђен. Михаиловића почиње да се шири и у неким другим крајевима, у првом реду на онима на којима је живио српски народ, а које су биле обухваћене усташком творевином НДХ, гдје шаље своје искусне официре, како би се супротставили усташама, а потом и у другим крајевима Југославије. Убијања, клања, силовања, паљења и слични ужаси били су одлика крвожедних усташа. ЈВуО почиње да се шири и у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини, Далмацији, као и у Словенији и др. Међу првима у борби против усташа организују се краљевски официри, свештеници и др. Срби Лике, Кордуна и Баније почели су да се самоорганизују и већ почетком маја 1941. године започело је супротстављање усташким хордама, као нпр. борбе четничког одреда Дана Станисављевића против усташа на Велебиту; одред Саве Божића на Тоболићу супротставио се усташама; Дабарски одред под командом Миле Бобића спријечио је усташко заузимање села Бобиће. У Плашком се формирала четничка чета, под командом Пера Пешута. Маја мјесеца формиран је и Пиштенички четнички одред под командом потпоручника Ђура Рајлића, као и друге војне формације које су се супротстављале усташама.

Тако се у Билећком срезу и граничној територији организују још крајем маја 1941. одјељења, па потом и чете и веће формације које предводе: свештеник Радојица Перишић, поручник Милорад Поповић, поручник Милош Куреш, поручник Иван Јаничић, поручник Дамјан Мићковић, поручник Јован Мишељић, поручник Василије Гутић, потпоручник Рако Лалић, свештеник Ристо Јарамаз и др. Ове формације од августа 1941. године приступају Равногорском покрету.  Прву велику побједу над усташама извојевали су устаничке јединице у бици на Гату 6. јуна 1941. године, када су жестоко поразили усташке снаге и прогнали их са ових простора. Устанак против усташа започео је и у западној Босни и Лици 27. јула 1941, када су устаници у западној Босни, под вођством Мана Роквића заузели Дрвар, а под командом Брана Богуновића заузето је Босанско Грахово. Затим су падала један за другим усташка упоришта у Грмечу, Крљауши, Оштрељу, Срметици и др. У Лици је Пајица Омчикус, са Пером Рајаком, Милошем Торбицом и устаницима напао Срб и у њему су уништили усташку посаду. Лички устаници, предвођени Мирком Марићем, успјели су да побију око сто усташа у реону Дрвара, а потом су заузели станицу у Плавном. У Источној Босни четничке јединице је предводио мај. Јездимир Дангић, У западној Босни, Банији, Кордуну и сјеверној Далмацији прву оружану акцију против усташа извела је група четника на челу са Николом Кецманом, Миланом Миљевићем код Дрвара. На тим подручјима били су активни поп Момчило Ђујић, као и официри Урош Дреновић, Мане Роквић и др. Ради организовања Срба против усташа ђен. Михаиловић је послао др Младена Жујовића у западну Босну и Далмацију како би тамо помогао стварању јединица ЈВуО, поставивши га за команданта тог подручја, а за Лику Дражини опуномоћници су били потпуковник Илија Михић и мајор Славко Бјелајац. Др Жујовић је за своју организацију успио да придобије и један број Хрвата, од којих је формиран Национални комитет за Далмацију. Од њих се нарочито истакао мајор Марјан Студе из Сплита. Он је био начелник Штаба Динарске дивизије ЈВуО, а након ужасних злочина Хрвата над Србима са својом породицом је почетком 1942. године прешао у православље. Итлијани су га интернирали 1943. године, а комунисти су му након „ослобођења“ побили пет чланова породице. Поред мајора Студеа, чланови Националног комитета били су и: књижевник Ђуро Виловић, Иво Чичин Шаин, др Нико Бартуловић, др Јакша Рачић (градоначелник Сплита), Силвије Арфиревић, Иван Виловић, др Божо Францић, Ненад Гризолино, Мирко Нико (директор банке), Јерко Гршковић (католички свештени), поручник Крешимир Вранић, рез. поручник Тони Шусте, адвокат Владимир Краљета, др Нико Морети, др Отон Гавранчић, др Ћиро Мадирица, др Царевић и др. Бројне присталице ЈВуО из Сплита и др. крајева Далмације, огорчене усташким покољима над Србима, као и револуционарно-терористичким активностима комуниста, а увиђајући да се ЈВуО једино искрено бори за општејугословенске интересе, основале су Југословенски револуционарни покрет, који  је приступио ЈВуО. У Дубровнику је основан и Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник , као и Дубровачка бригада ЈВуО, у коју су се укључили многи Срби католици, под командом др Ивана Свиликоса, рез. капетана (касније пуковника). Начелник штаба је био Нино Бурић, а у њеном саставу је било и преко осамдесет студената. Ту организацију и ЈВуО су подржали и познати фрањевачки проповједник Маријан Блажић, градоначелник Дубровника Иво Карловић и др.

Равногорски покрет, тј. ЈВуО, је у Словенији имао велики број присталица, као: мајор Иван Фрегл, мајор Карло Новак, др Вјекослав Бучар, ђенерал Иван Презељ, четнички војвода Јоже Малекар, капетан Милан Крањц, др Урош Шуштерич, поручник Пикл и др. Они су основали више организација, које су се укључиле у Словеначки савез, и под окриљем ЈВуО.

И међу муслиманским становништвом Равногорски покрет (ЈВуО) је имао бројне присталице, како у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Они су имали своје јединице или су били укључени у друге војне формације ЈВуО, о чему Алија Коњхоџић, један од првих Срба исламске вјероисповијести који се прикључио Равногорском покрету, пише: „Када је бесмртни Вожд Трећег српског устанка пуковник Драгољуб Дража Михаиловић, одбивши да призна капитулацију југословенске војске, 13. маја 1941. године, подигао устанак на Равној Гори, први му је приступио од Срба муслимана витез Карађорђеве звезде с мачевима и српски добровољац из Првог светског рата Фехим Мусакадић, директор полиције у Сарајеву. Затим народни посланик Мустафа Мулалић, др Исмет Пуповац, Хамдија Ченгић, Дервиш Шећеркадић, врховни шеријатски судија из Скопља, а у четничким одредима било је на хиљаде муслимана…“

Када је Југословенска краљевска влада у егзилу сазнала да у Југославији постоји покрет отпора против агресора, под командом пук. Михаиловића, као дио непредате војске, који су били припадници различитих националности, и да шири свој покрет на просторима читаве земље, признала је његову организацију као јединог законитог представника Краљевске војске и владе у земљи. Она то јавно потврђује 15. новембра (негдје пише 7. децембра) 1941, чиме и дотадашњег пуковника Михаиловића унапређују у чин бригадног ђенерала. У поруци предсједника Југословенске избјегличке владе ђен. Душана Симовића (18. октобра 1941), изразио је дивљење за активности Михаиловића и његовог покрета отпора против наци-фашистичког завојевача, што је одјекнуло и код савезничких замаља које су изразиле спремност да га свесрдно помогну:

„Са дивљењем прати цео наш свет на страни, као и Савезници, вашу борбу. Питање помоћи вама стално нам је на уму. Све се предузима да вам помоћ буде хитна, као и да у борби не будете усамљени против бројних непријатеља. Пошто сте вођени не само од храбрих, већ искусних и способних вођа, сматрамо да није потребно да вам дамо савет; да се жртве које подносите не троше на мање усамљене акције, већ треба плански све снаге очувати за одсудне часове који се приближавају. Не заборавите да ће помоћ у свима потребама стићи сигурно на време. То кажемо ми, као и они чија реч данас одлучује. Ваша борба представља део савезничког плана за продужење даљег ратовања“.  И британска влада по сазнању о герилским активностима ђен. Михаиловића и његовог покрета одредила је своју политику према Југославији, па у договору са ђен. Симовићем опредјељује слање контингената пушака, пиштоља, санитетског материјала, као и злата, а да ће остале потребне ствари послати касније, а све у складу са нивоом герилских акција, које су једино биле и могуће у тадашњој ситуацији, јер је у овој фази масовна побуна била прерана. Подвиге ЈВуО на челу са ђен. Михаиловићем признали су сви важнији савезнички представници, од којих ћемо навести: адмирала сер Хенрија Харвуда, генерала Клода Очинлека и маршала Тедера, команданта британских трупа за Средњи исток, који су у заједничкој поруци Михаиловићу навели: „Са дивљењем пратимо операције које се изводе под вашом командом и које су од непроцењиве вредности за савезничку ствар. Учинићемо све што можемо да вам се оружје што пре достави“.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима “Тобакко С Пресс” уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.