Пише: Миљан Станишић

Локални комунисти у његовом крају извршили су већи број ликвидација угледних људи, од којих и ону над шесточланом угледном породицом Ђура Јововића, па када је за ту тужну вијест сазнао Благојев дјед Лазар, његово старачко срце није издржало од великог бола за овом часном породицом, па се у току исте ноћи упокојио. Када су Благоју наредили да нападне на пуковника Баја Станишића и ликвидира њега и његову групу, то је код њега прелило чашу комунистичких злочина, па се са гро својих рођака прикључио Народној војсци Црне Горе и Херцеговине, под командом пуковника Баја Станишића, остајући му вјеран све до Бајова страдања 18. октобра 1943. године у манастиру Острогу, гдје би и Благоје сигурно страдао од комуниста, али је непосредно прије овог догађаја био послат кући да се спреми за један ратни задатак који је требао да обави са др Јованом Тошковићем у Србији.

У љето 1944. године од комуниста Благоју гине отац и стриц и то у истом дану. Убрзо након њиховог страдања, Благоје Јововић је одређен од Главног четничког штаба да у име делегације отпутују у мисији за Италију, гдје би преговарали са америчким и енглеским савезницима о даљим ратним плановима и њиховој помоћи, како би ослободили земљу од нацизма, али и комунизма. Када су приспјели на италијанско тло дочекао их је амерички капетан, који их је обавијестио да се савезничка политика промијенила у корист комуниста, и њихова мисија је била осуђена на неуспјех, па како је посвједочио Благоје он је „с једног злог пута, ратног, пошао оним другим, емигрантским“, при чему је нагласио да тада није ни слутио да своју домовину нећу видети следећих педесет пет дугих година, када је након толико деценија дошао у домовину и у манастиру Острогу, ту крај ћивота Светог Василија  Чудотворца исповиједио се митрополиту Амфилохију да је он  пуцао на Анта Павелића, од којих последица је преминуо. Благоје је дошао на овоме светоме мјесту да од Острошког Чудотворца узме своју последњу овоземаљску жељу, јер се свега након неколико мјесеци касније по повратка у Аргентину преселио у Царство Небеско.

Но наставимо причу о Благојевом овоземаљском путу кроз који је часно ходио. Умјесто договора са бившим западним савезницима који су већи дио Другог свјетског рата здушно подржавали Југословенску војску у Отаџбини, на челу са ђенералом Дражом Михаиловићем они су након Техеранске конференције подржали комунистичког диктатора Тита и његов комунистичко-партизански покрет и то због подјела интересних сфера са СССР-ом, при чему су Југославију препустили њиховој утицајној сфери, па је преко 300 хиљада Црвеноармерјаца ушло у  Југославију и пресудно су допринијели побједи над нацистичком Њемачком, али и доласку КПЈ на власт. Зато су Благоје Јововић, његов рођак мајор Јаков Јововић и остали чланови мисије у Италији били од Енглеза похапшени, често саслушавани и премјештани у више логора.  Благоје Јововић је то витешки подносио и на честим саслушавањима је са поносом истицао да је Србин из Црне Горе и да му је част што је припадник Југословенске војске у Отаџбини, на челу са првим герилцем у поробљеној Европи војсковођом, армијским ђенералом, тадашњим пуковником Дражом Михаиловићем, који је први истакао барјак слободе средином маја 1941. године на Равној Гори у убрзо кренуо у обрачуне против њемачких нацистичких окупатора, одакле се тај покрет проширио по читавој земљи, тј. Југославији. За замашније акције против окупатора били су спријечени од КПЈ која је започела на српским етничким просторима крвави братоубилачки рат, а у оним крајевима гдје је био јак утицај усташког покрета то је ослабило отпорну моћ Срба да им се ваљано супротставе због српско-српских крвавих обрачуна. Све је то резултирало страдању преко милион Срба.

(наставиће се)