Пише: Миљан Станишић

Херојски чин атентата на Анта Павелића је круна узвишеног животног пута и изузетне личности Благоја Јововића. Благоје Јововић је својим животом потврдио вриједности људског живљења, при чему су образ, част, истина и правда за њега били највећи капитал и имовина, већи од свих пролазних материјалних иметака.

Овдје ћу истаћи само неке биографске напомене, цртице из Благојевог живота, и то кроз историјска дешавања и искушења којима је он достојно, часно и витешки одговорио. Љубав према војничком позиву Благоја је опредијелило да упише Подофицирску школу у Билећи, код пуковника Баја Станишића, његовог бјелопавлићког племеника, чијој нацинално-четничкој војсци ће се прикључити марта 1942. године, а која је настала као отпор комунистичкој страховлади, због масовних злочина комуниста и  екскалације трагичног братоубилачког рата, а о чему ће бити напомена у наставку. Априлски рат је Благоја, затекао на служби у Струмици, гдје су се већ тада исказале његове командне и војничке способности у супротстављању нацистичком агресору, због чега је био и одликован, иако је тада имао непуних 19 година. Након капитулације Краљевине Југославије, полази на далек пут из Струмице ка својим Бјелопавлићима пјешке, са свим иметком који је стао у замотуљку, па је прелазећи стазама и богазама, кроз разноразна искушења успио да дође до свога родног села Косића. Од свега на том мукотрпном путу Јововићу је најтеже пало то што је пролазећи Косовом и Метохијом био свједок страдања српског живља од балиста, који су се сврстали на страни окупатора, са циљем да очисте ову територију од Срба.

Благоје свједочи, а публициста Тихомир Бурзановић записује, да се прије његовог доласка у село Косић било прочуло о његовом јуначком држању у Априлском рату и одликовању које је добио. Његов долазак у родно село много је обрадовало мјештане, који су га изузетно вољели, при чему су му изразили поштовање за његову наведену храброст. Једино су му комунисти замјерили зашто се борио против нацистичке Њемачке, истичући му да је њихова идеологија најближа комунистима, па су зато и били у пакту, а против како су истицали трулог капитализма, али су ту реторику убрзо промијенули нападом Њемачке на Совјетски савез. Благоје Јововић је био и један од организатора у јулским устаничким акцијама у своме крају, као и приликом ослобођења Даниловграда, за што је војни план осмислио пуковник Бајо Станишић, и по њему је поступано у заузимању града од италијанског окупатора. Благоје  је учествовао и у Пљеваљској бици.

Међутим, комунисти су злоупотријебили општенародни карактер јулског устанка, формирајући своје органе власти, започињући и ликвидације угледних људи за које су сматрали да нијесу наклоњени комунистичкој идеологији. Благоје Јововић је покушао да у свом крају спријечи комунистичку страховладу, па је чак пристао и да буде командир Косићке партизанске чете, како би убудуће такве тенденције спријечио. Међутим, како је комунистичко руководство кренуло у тзв. другу етапу револуције која је подразумијевала масовне ликвидације оних које су они означили „народним непријатељима“, а у ствари то су били угледни људи, углавном официри, учитељи, професори, свештеници, судије, службеници и чиновници у Краљевини Југославији.