Пише: Миљан Станишић

Припала ми је велика част да пишем о истинском хероју Благоју Јововићу из села Косића у Бјелопавлићима, о чијем се јуначком дјелу није ни знало до нешто прије више од двије деценије. Овдје ћу се у име Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“ захвалити Тихомиру Бурзановићу за књигу „Два метка за Павелића – Књига о Благоју Јововићу“, која је настала на основу Благојевих сјећања из трагичног братоубилачког рата, као и његовој улози у припреми атентата на вођу усташких џелата Анту Павелића, највећег крвника српског народа, уз Јосипа Броза Тита, који су криви за страдање преко милион Срба. Како је Павелић избјегао лице правде и  није одговарао за злочине које је починио, то је узвишена патриотска свијест водила Благоја Јововића да се освети у име свога српског рода том злотвору, вођи крвожедног усташког покрета, који је починио геноцид над Србима. Ни Јосип Броз Тито нити је одговарао за злочине које је починио према српском народу, нити био кажњен као што је то било у Павелићевом случају, јер Никола Каваја није био те среће, као што је Благоје Јововић, да пресуди, када то суд није учинио, и то другом, а можда и првом крвнику српског народа Титу, вођи југословенских комуниста, који је починио немјерљива зла према српском народу.

Благоје Јововић је син Јована Лазарева, чувенога комите, неустрашивог борца проти аустроугарске окупације. Рођен је 1922. године у Косићу у познатом бјелопавлићком братству Јововић, које се разгранало од ширег братства Брајовић, а које је кроз историју изњедрило велики број и јунака, родољуба и паметара, који су прославили не само своје братство и Бјелопавлиће, него и много више, од којих ћемо поменути и његовог претка Мушику Павићева предводника свога братства у бројним ратовима и значајнијег Бјелопавлића свога времена. Управо је Благоје најсјајнији њихов изданак, на чији подвиг му је захвално васколико Српство. Благоје је још као млад слушао приче о бојевима и јунацима, које су се причале око огњишта у њиховом дому, од његовог оца, дједа и других, што је надахњивало његову душу, упијајући сваку ријеч паметара, о слободи, правди, служењу истини, о јунацима и њиховим подвизима, који су се за те истинске вриједности жртвовали и прославили. У личности Благоја Јововића су биле уткане најузвишеније вриједности којима човјек стреми, тј. на правдољубљу, слободољубљу, човјекољубљу, и то све у славу Бога истинитога, што је он то све својим животом и дјелима потврдио, па ће се не само данашње генерације, него надамо се и будућа покољења њега радо сјећати и надахњивати се његовим подвизима, као грандиозни примјер  како треба да се служи отачеству и своме српском роду.

Атентат на усташког поглавника Антa Павелића, главноодговорног за геноцид над стотинама хиљада Срба, Благоје Јововић је сматрао и за своју дужност, посебно када је у конкретном судски аспект заказао, па је у њему проговорио и зов својих предака и јунака из славне и побједоносне Мартинићке битке, која је била међаш црногорко-брдског уједињења и убрзо њеног међународног признања, као и зов јунака са чувених битака од Каркове Луке, Ћуриоца и сијасет других бојишта у којима су његови и наши славни преци уз велике жртве прославили српско оружје и слободу златну. За осветом и правдом са неба су вапиле и душе стотина хиљада невино уморених у сатанистичким, дивљачким усташким оргијањима.

(наставиће се)