Саопштење НВО “Ми знамо ко смо”:
Пошто је предсједник Црне Горе, г. Ђукановић, јуче у Колашину свечано, уз фанфаре и медијску пратњу, открио спомен-бисту Старцу Милији, познатом Вуковом народном пјевачу, желимо да изразимо искрено задовољство што носећи стубови српске књижевне традиције налазе своје мјесто у црногорском друштву (чак и онда кад се то чини доста незграпно, уз пренебрегавање историје књижевности, својатање туђе културне баштине и насиље над голом истином).
Старац Милија, истински колос српске усмене баштине и један од казивача народне поезије кога је Вук највише цијенио, наиме, заиста заслужује спомен-обиљежје у својој постојбини. Међутим, како је г. Ђукановић приликом откривања споменика изволио да изјави да је пред њим „симбол величанствене литературе Црногораца“ али и „одраз живота херојске Црне Горе и одредница њеног хиљадугодишњег трајања“ тешко нам је да не останемо, у најмању руку, затечени и збуњени.
Премда углавном навикнути на површно образовање црногорског предсједника јучерашњи иступ је морао да зачуди и најупућеније пратиоце црногорске друштвене збиље. Наиме, рачунамо да чак и они са слабијим познавањем културне историје региона о усменој епској традицији морају знати макар базичне појединости, а неке истине су неумољиве: Вук Стефановић Караџић је од свог даровитог пјевача записао само четири пјесме, од којих је најпознатија узвишена епска сторија преткосовског тематског круга о Бановић Страхињи, остале три су Сестра Леке капетана, Гавран харамбаша и Лимо и Женидба Максима Црнојевића.
Не знамо да ли су предсједникови консултанти читали српску поезију (мада заиста дјелује да нису) али рачунамо да и њима мора бити јасно како се од четири пјесме Старца Милије једино ова о Максиму Црнојевићу може некако везати за црногорску прошлост, и – ту смо готово сагласни са предјседником – она доиста јесте својеврсни национални одраз херојске Црне Горе, нарочито у стиховима који говоре о „господи српској“ (из Бара и Улћина, Црне Горе и Бјелопавлића, ломних Куча и бијеле варош-Подгорице), о „српским поглавицама од тог мора до зеленог Лима“, о „Свој Српској земљи и Латинској“ или „Кад се виде преко мора сиња, кад се виде све српски јунаци“ итд. Остале три говоре о Косову и српској устаничкој крајини. Наравно, уколико у предсједниковом кабинету имају времена за ишчитавање усменог стваралаштва нашег народа, датиране стихове могу очас посла да провјере, а НВО Ми знамо ко смо ће им радо послати БИГЗов примјерак Српских јуначких пјесама које је саставио Вук Караџић, са све посветом.
На крају, још једном поздрављамо идеју колашинске локалне управе да подигне споменик српском рапсоду који је своје дјело стварао на идеји етичког кодекса нашег народа – на идеји части. Општинска руководства и власт су трошни и пролазни, а то ће викенд пред нама већ и показати, међутим споменици нису, и да није било њиховог племенитог наума неке будуће генерације, случајни пролазници који се затекну у колашинској вароши, не би могле да застану и да се диве лику великог српског народног пјевача.
