Пише: Славица Илинчић
1.
Иду десетине хиљада нас подгоричким улицама, на челу митрополит Амфилохије. Од Храма, Булеваром, па скренемо лијево, онда преко Миленијума, вратимо се њиме, поред Правног факултета, па назад до Храма, гдје Митрополт одржи бесједу. У потпуном реду, без гурања, без псовки, с пјесмом, с осјећајем заједништва с људима које не познајеш. Родитељи с бебицама у колицима. Дјеца, старији, сви заједно. У ваздуху трепери јединство. Нико ни пикавац да баци. Без иједног израза мржње према било коме. Никад није изговорена ниједна ружна ријеч за било коју друштвену групу. Разиђемо се мирно, као што смо и дошли. И једва чекамо да се поново окупимо. Нико нам није плаћао превоз, ни дневницу, ни храну и воду. Није било потребе било ко да долази са стране јер је исто то имао у свом граду. А ако би неко и дошао, био је братски дочекан. Сунце, киша, вјетар, мећава – Црна Гора је излазила. Мирна, достојанствена, цивилизована Црна Гора побунила се против неправде, угњетавања, дискриминације, крађе, лоших намјера и закона.
2.
За наше “противнике”, ми нисмо шетали. Користе израз којим нас, по њиховом погрешном мишљењу, омаловажавају и понижавају – за њих смо “литијали”. И ми нисмо њихови сусједи, колеге, рођаци, кумови, школски другови. Ми смо за њих само “литијаши”. Ми смо они које треба прогонити, не дати им посао, најурити из земље, затварати, иселити. Сметамо им овдје. Не желе нас. Ми смо издајници, непријатељи државе, руске слуге, Путинови и Вучичеви плаћеници. Кад неко од нас остане без посла, они се радују. Послије њихових протеста остаје смеће. Много смећа по улицама. За њих се организује превоз до Подгорице јер само тако, на једном мјесту, може бити скупљено више хиљада људи. Огромна већина њих живи слично нама, има мале плате, несигуран посао, подстанари су, али допуштају да их воде и манипулишу њима они који имају милионе и који су велике станове плаћали по десетак хиљада, с платама од више хиљада еура.
3.
Наша визија је Црна Гора као држава правде, с једнаким шансама за све, држава у којој ћемо бити равноправни са свима. Држава грађана који не заборављају да су је наши заједнички преци крвљу стварали, у којој ће сва права бити свима дата. Црна Гора без државног криминала, без дискриминисаних, без лоповлука. Држава у којој ће се патриотизам исказивати плаћеним порезом, на примјер.
Њихова визија Црне Горе је држава у којој нас нема. Или, ако нас већ има, треба да ћутимо и да смо захвални што нам је дозвољено да будемо ту. У њиховој Црној Гори важила би њихова правила. Морали бисмо преобликовати историју, одрећи се језика, поклонити им нашу културу и традицију, нашу цркву.
Кажу да их има. И има их, свакако. Али много мање него нас. То је, просто, чињеница. Али, нама није намјера да се с њима надгорњавамо. Не желимо да смо на различитим странама. Нама не треба подјела на њих и нас. Хоћемо да смо МИ, хоћемо сарадњу и помирење, не мржњу којом је бивши режим затровао генерације и која се сада манифестује и диже главу.
Велика је мала Црна Гора, довољно пространа за сву њену дјецу. Има мјеста за све нас и глупо је, заиста је глупо трошити живот на мржњу и свађу. Није то патриотизам. Није то љубав према отаџбини. Зато, рођаци и пријатељи моји, баталите подјеле, нетрпељивост и увреде. Вријеме је за помирење.
