Најзамршенији људи на свету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. Стали смо на пола пута, забезекнути.
Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени.
Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке реке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.
С нејасним осећањем стида због порекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напред, зато задржавамо време, у страху од ма каквог решења.
Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом.
Хтели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо заволели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав.
