Пише: Новица Стевановић, генералштабни пуковник у пензији
Као међаши времена, они су громаде Србскога рода: Ђорђе Петровић Карађорђе и Драгослав Дража Михаиловић! Први је почетком 19. века постао – вожд, уједно и потоњи изборни – краљ, наследивши круну Немањића, а други средином 20. века, држећи се Лазаревог начела да “није важно која нам сила прети, већ коју светињу бранимо”, повео рат против фашизма, нацизма и комунизма супротставивши им “Равногорски покрет” и слоган “За слободу и демократију, а против свих диктатура”!
Ђорђе Петровић је постао Вожд готово после три и по века турске окупације (после пада Смедерева 1459) говорећи на Изборној скупштини у Орашцу 1804: “Е, браћо, добро, кад хоћете! Ми сад како смо ово дело почели (одлуку о подизању устанка донео почетком јула 1803) треба нам изабрати, између нас, једнога старешину, који ће бити глава пред нама, и да га сви слушамо, а без тога није нам вајде од започетог овог дела“!
После пресудног боја на Косову пољу 1389. године, познату Лазареву беседу о слободи, као националној светињи у аманет, традиционално актуелизоваће и генералштабни пуковник Југословенске краљевске војске Драгољуб Дража Михаиловић, говорећи априла 1941. године војницима и старешинама, који су избегли заробљавање и ропство: “Ја капитулацију не признајем! Жив се Немцима нећу предати! Немачка мора да изгуби овај рат… Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора”!
У Првом уставу устаничке Србије, који је донео Совет у Смедереву крајем 1807, у последњој тачки (тч. 9) стоји записано “да се усвоји и да се земља Руској заштити подвргне”, па је тако вожд Карађорђе имао “уставног”, савезника! Међутим, међу Равногорским циљевима 1944, иако је написано да “остварење вековних тежњи србског народа за уједињењем свих србских покрајина у једну политичку целину засновану на начелима пуних демократских слобода и социјалне правде”, ипак, није се могао прецизирати “савезник” иако је све време рата Ђенерал био под Савезничком врховном комадом омогућивши јој тако три велике победе (сламање Ромела у Африци, искрцавање на Сицилији и спасавање савезничких ваздухопловних посада из Србије)!
После вођења заједничких бојева и битака србске устаничке и руске царске подунавске војске против Турака од 1807. до 1812. године, вишевековни окупатор је капитулирао и у Осмој тачки Букурешког мировног споразума је записано да ће Порта, сем осталог, “Србима, на њихове молбе, даровати исте привилегије, којима се користе поданици острва Архипелага, и других места, и, показавши на делу своју великодушност, дати им да сами управљају њиховим унутрашњим пословима, а она ће уредити, на крају, сва питања заједно са србским народом”. Вожд је тако окончао Хајдучки покрет повратком на европску међународну сцену и народа, и његове државе, која се ослобађала, и својим потоњим наследницима створио услове да кроз “Четнички покрет” доврше његово започето дело. То ће се и догодити век касније у балканским ратовима (1912-13) и Првом светском (великом) рату (1914-18).
Првој савезничкој победи 1942. године у Другом светском (великом) рату, у одлучујућој битки код Ел Аламејна, пресудно је допринео ђенерал Михаиловић када је готово онемогућио снабдевање немачке војске у Африци нафтиним дериватима из Плоештија (рафинерија у Румунији) преко Србије и Балкана, због чега добија одликовања и честитке савезничких генерала и генералштабова, о њему се пишу књиге и снимају филмови и постаје симбол борбе и отпора у поробљеној Европи. Али, на жалост, Савезници ће га издати, и жртвовати, ради постизања политичких циљева – довођење комуниста на власти у Београду и Краљевини Југославији!
Када је царска Русија нападнута од јаких европских снага које је Наполеон мобилисао 1812. године, вожд Карађорђе је остао без заштитника и покровитеља Уговора о миру 1812, па су Турци уместо да су ступили с њим у преговорима ради реализације одредаба тог документа, његовим грубим кршењем окупирали су ослобођени део Србије. До капитулације Наполеона 1815, турски окупатори успостављају поданичку власт у Карађорђевој Србији и захваљујући њој успевају да му дођу главе јула 1817. године. Тако је непријатељима Срба успело да уместо изборног краља наметну издајника, и послушника, Милоша Обреновића, који насилно и уз злочине (убијене су војводе Станоје Главаш, Петар Николајевић Молер, Младен Миловановић, Стојан Чупић “Змај од Ноћаја”, Павле Цукић, прота Никола Смиљанић, архимандрит Мелентије Никшић…) и, својеврсним пучем и убиством самог Вожда, преузима власт и престо!
На Ђенералов позив народу за “општи устанак”, Немци долазе у његов штаб и нуде капитулацију, коју, међутим савезници не прихватају и тако онемогућавају да се рат на Балкану заврши септембра 1944. године и, додатном интервенцијом Црвене армије, уводе партизане и комунисте у Србију да приграбе власт сходно Стаљин-Черчиловим договором из августа 1942. године! Започета таква пракса наметања власти Србима наставиће се све до данашњих дана! Иако је Ђенерал начелно обелоданио слоган “За слободу и демократију, а прив свих дикатутра”, Европска унија ће у свој програм деловања то начело уврстити као своје готово пола века касније!
Ако је пресудни Ђенералов издајник, британски премијер Черчил, после губљења власти решио да обелодани своје сазнање да је “грех кршити традиције и обичаје прошлости”, онда је Ђенерал, доследан Вождов војник, остављајући Србима Равногорске циљеве и начела, које треба само актуелизовати, испунио свој задатак! Дакако, потомци династије Вожда су ту, остаје још само да се догоди “решителност” народа!
Тако ће континуитет националне традиције “слобода” убудуће искључивати непријатеља да нас слама налазећи издајнике србског рода и имена, а што је било погубно и по Вожда и Ђенерала, већ постати синоним у континуитету националне борбе за слободу!
Зар нас историја томе није научила?!
Извор: Сајт Удружења Краљевина Србија
