Српска православна црквена општина которска приредила је пред бројном публиком у Центру за културу свечану академију поводом великог јубилеја – 50 година од почетка градње цркве Светог Петра Цетињског на Прчању и 40 година од њеног освећења.

Бесједу академика Матије Бећковића преносимо у цјелости:

Високопреосвећени митрополите Црногорско приморски Јоаникије, Преосвећени епископе Милешевски Атанасије, Преосвећени епископе Захумско херцеговачки Димитрије,

Архијерјски намесниче сине Архијерјског намесника Немања Кривокапићу, Оци, монаси и монахиње, Чланови и часници Српског певачког друштва “Јединство”, Грађани стоног и престолољубивог краљевског града Котора, како сте вековима ословљани, а како вас је недавно ословио и један од челника “Јединства” Драган Ћурчић. Нису само у време турског зулума цркве летеле с брда на брдо него и у време наших домаћих зулума и зулумћара.

Пре пола века Његошева капела с Ловћена долетела је “на бријег тихога канала” у Перчању како је Прчањ у својој песми назвао Владика Раде.

Као што је икона израз тежње да видимо Бога тако је и капела у Прчњу била израз тежње да видимо обурдану Капелу на Ловћену.

Као што икона нема реплика него двојница и остаје увек једна једина ма колико се умножавала, тако и ловћенске капеле колико их год има широм света остају да дозивају ону једну једину.

Прчањску црквицу Светог Петра прву избеглицу с Ловћена дочекао је, пре пола века, тада једва знани, млади парох которски, а данас већ славни архијерјски намесник бококоторски Момчило Кривокапић.

Црква Светог Петра Цетињског већ је имала своју знамениту историју. Њу је на врху Ловћена подигао Владика Раде и оставио аманет да се у њој сахрани. Вест да ће се црквица градити и њена градња упале су у очи тадашњег света. Речено је да је Владичин циљ не само да у њој почива већ и да повећа религиозност у свом народу и да послужи као светионик путницима из даљине. О томе су тада извештавли многи па и Алгемајне цајтунг.

Кажу да се Владика двумио коме да је посвети: Светом Петру или Светом Луки Љуботињском. Знамо шта је одлучио, али Светог Луку спомињемо и због сада већ два Света Петра и због Митрополита Амфилохија и због Котора у коме је најлепша црква Светог Луке и што је Владика Раде пред Лучиндан тражио да иде у Котор, а Митрополит Амфлохије последњих дана живота говорио “да ће на Лучиндан бити на Цетињу жив или мртав”. Није случајно ни што је у Котору својевремено одржан и симпозијум Свети Лука кроз векове.

Вук Караџић у свом Речнику под црквина наводи да је Владика Раде ту подигао округлу црквицу на врху Ловћена.

Цркву Светог Петра на Ловћену народ зове и Његошева Капела и Његошев гроб. У Великом рату је више пута бомбардована и готово срушена. Кости Владике Рада сношене су и враћане на Ловћен и сахрањиване осам пута.

“Ни пад Москве, ни пад свију руских тврђава ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена”, писале су Београдске новине под уредништвом К. Хермана 1916. године.

У миру је Његошев потомак краљ Александар Карађорђевић обновио капелу на Ловћену

тако да је убрајана у ремек дела о чијој лепоти није било супротних мишљења.

Шта су о њој мислили чак и краљеви и црквини противници довољно сведочи што су је уставом унели у грб Републике Црне Горе.

Николај Краснов је израдио стотине скица док је дошао до решења којим је преобразио Ловћен који је постао незамислив без капеле.

Извођач радова инжењер Велиша Поповић је сведочио да је нова капела и обликом и величином у свему идентична старој, а сваки каменчић старе уграђен је у нову.

Крајем шездесетих година прошлог века почели су се ту и тамо јављати гласови да се уместо капеле Његошу подигне Маузолеј. Један од најважнијих и најчешће помињаних и непомињаних разлога је што је капелу подигао унук краља Николе – краљ Александар. Из истог разлога би могли би тражити да се забрани Горски вијенац зато што је посвећен Карађорђу.

Краљ Александар није обновио само Капелу на Ловћену него је подигао и Споменик захвалности Француској у Београду, Победника на Калемегдану, споменик Гргуру Нинском у Сплиту, Бану Јелачићу у Загребу и толике друге и ни један није срушен.

Али су срушени сви споменици подигнути њему осим оног најуспелијег, највећег и најважнијег, на Јелисејским пољима у Паризу.

У овој свечаној прилици нећемо рећи ни реч о Маузолеју ни набрајати ко је све устао у одбрану Капеле. Довољно је што је историја забележила устанак подигнут у њену одбрану који је спасио част мислећег света Југославије. Једнодушни устанак какав се никад ни пре ни после није поновио, ни једним другим поводом. Да остале прескочимо а да од устаника споменемо само Петра Лубарду, Његоша у сликарству, који је варварско рушење капеле овековечио монументалном сликом Сумрак Ловћена. Од многих са стране да ипак споменемо Анре Малроа, Габријела Марсела, Жана Касуа, кардинала Тисерана.

Рушењу капеле и премештање Владике Рада из цркве у Маузолеј претходило је послератно учење да Владика Раде није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Да је више био паганин него хришћанин, више револуционар него монах, да је у својим спевовима увек заступао Сатану, да је атеист и револуционарни песник, да је довођење њега у везу било какве религиозности и мистике увреда, непријатељска пропаганда и клевета.

Вођене су расправе да ли је Његош песник или владика, јер једно искључује друго. Одлучили су да је само песник и то атеистички.

Поређиван је са Марксом. Прављене су паралеле између Његоша и Тита.

Један марксистички филозоф је предлагао да се Горски вијенац адаптира тако да Тито буде Владика Данило, Моша Пијаде Игуман Стефан, а Сава Ковачевић Вук Мандушић. Онај који је ово мени испричао казао му је да би то било могуће под условом да тај филозоф у тој подели буде поп Мићо.

Временом се дошло и до открића да црква на Ловћену није црква, па зато и не припада цркви нити црква има ту шта да тражи и да се пита, па су цркву ућуткали и изместили Владичин гроб. Владику рашчинили, киднаповали и преместили у зидан Маузолеја. Прекројили му капу и потписали га само Његош, како се он никад није потписивао, а изоставили владика црногорски како се једино и потписивао, често без имена, или иницијалима, као што је потписао Горски вијенац, а понекад и без њих.

И његове књиге објављиване после рата потписиване су онако како их аутор никад није потписивао. То што никад није изостављао своје владичанство је важан кључ за разумевање његовог дела.

Постало је нормално да се при изградњи маузолеја игнорише мишљење цркве. У одбрану капеле јуначки се борио тадашњи Митроплит црногорски Данило Дајковић а огласио се и Свети архијерејски сабор СПЦ. Јустин Поповић је био жив а његови духовни синови достасали, али се нису чули живи. Као да би учешће црквених људи у одбрани капеле само шкодило као само по себи назадно, пристрасно и контрапродуктивно.

Данашња Црногорско приморска митрополија је посмрче убијене Црногорско приморске митрополије у којој је без суда убијен Митрополит Јоаникије и 126 свештеника. Сви су они о 2000. Христовом рођендану премештени на иконе.

Али већ и први послератни митрополит коротне Митрополије црногорске сирјак Арсеније Брадваревић осуђен је на 12 година робије. Његов наследник Данило Дајковић није робовао, али је запамћено да је каменован и да су против њега, зато што је бранио гробну цркву онога на чијој је столици седео, одржане демонстрације, прве и једине у послератној слободној и слободарској Црној Гори.

Живо се сећам како се кроз верујући народ шапатом пронео глас да је у Котор стигао млади свештеник, делија без мане и страха, Момчило Кривокапић. Амфилохије је био у Светој Гори где се замонашио, а по имену које је узео помишљао сам да је тамо хтео и да заувек остане. Да је мислио на Црну Гору верујем да би узео име Сава, или Петар, или Василије. Али Небо је одлучило да га врати у завичај, а његов долазак припремао је отац Момо који је између Оксфорда и Котора – изабрао Котор. И Момов рођени као и онај нерођени отац звао се Ристо.

Да божјим промислима нема краја видело се и ових година! 2. маја 1945. године ухапшен је Митрополит Јоаникије, а 12. маја 2020. ухапшен је и садашњи Митрополит Јоаникије. Да не пропустимо да кажемо да је пуцано и на њега.

Дошло је време да се у слободној, грађанској, европској, секуларној држави Црној Гори допусти цркви да обнови своју цркву, да се Владици Раду врати владичанство, да се његов гроб утеши свећом и кандилом, да се Ловћену врати срушена црквица Светог Петра, округла као камилавка.

Митрополит Амфилохије је извиђао и утврдио да има места за обоје. И да не треба ништа да се руши.

Бесмислено је да певамо “Ловћен нам је олтар свети”, а да олтара нема. Била би то сада и црква два свеца Светог Петра Цетињског и Светог Петра ИИ Ловћенског Тајновидца, мученица и помирница.Тако би све свето и честито било и миломе Богу приступачно.

Срећан празник!

/Реч Матије Бећковића у Котору 1. октобра 2022.године/