Ви знате ону причу
О Кадићима и Петровићима,
Која се још прича,
А почела је пре онога дана
Кад је Тодор Кадић
Убио књаза Данила Петровића.
Данила званог Војводич српској земљи,
Што је увео арач на вериге,
Голе крше и празне куће,
И закон —
Да прави може платити за кривога.
Што је упутио посланицу Брђанима:
“И немојте да блејите,
Јер ако вам тамо дођем,
Нећу оставити ни камен на камену.”
Што никог није оставио
Да га није потегао за нос,
А ноћу се облачио у прње
И ишао кроз народ
Да види воле ли Господара.
Што је хтео да се прогласи за Цара
Док је чуо да цареви не просе.
Зека Малог — који је владао очима
У које нико није смио погледати
И веровао да нема те руке
Која би се смела подићи на њега.
Можда је и Тодор сачекао вече
Да би се од тих очију заклонио,
Али га не би по ноћи познао
Да му нису у мраку сјактале
Док му их је оловом загасио.
Суђен на смрт и обешен ван града
(Док је војска клечала уоколо) ,
Тодор се исповедао идући вешалима
Како му је књаз у кућу послао доушника,
А потом — за реч из љуте главе истрчалу,
Иза плота поставио крвника.
А кад му је из Црне Горе измакао
По туђинству га кроз Турску и Ћесарску
Вребао дугачком пушком Петровића,
Најпосле му и сестру срамотио
И удату је за другог преудаво.
И да му је мило што је очи заклопио
Тек кад је чуо ко га је убио.
Али Петровић се не може заменити Кадићем,
Камоли Данило Први — Тодором,
Па су сви Кадићи стављени на добош,
Зазиђивани у куће и паљени ђутуре,
Да им се утре име и успе вода на ватру,
Да служе за страх и уклин народу.
Са књазом је у црно омастио капу
Вас Црногорац и Брђанин,
Није се певало, ни пуцало, ни гуслало,
Сем кад би смакли некога Кадића.
Тако се деведесет и два пути певало за годину,
Док се Кадића кандило утулило.
Боан Кадића постао је Боан,
Тамо где је била Прентина главица,
Никао је Даниловград.
Давно је било
Да се и заборавило.
И кад је ту скоро, после сто година,
Вршен последњи попис постојбника,
Показа се како се прича завршила:
Међу живима није било ниједног Петровића,
А више од свих било је Кадића.
Као травка упорница, у гроб прогледала,
Ишчивиљила да јој не потру почетак,
Као онај чија се свећа запалила сама,
А кожа са бубња понављала: жив сам!
Искрснуше испод многих презимена, капа и вера,
Да објаве да нису нестали и да су Кадићи,
Јер да то не знају
Залуд би опстали.
Иза сваког бегунца остане трудница,
А широки траг од оних који су затирани,
Истраживани и искорењивани,
Због свога имена и злочина рођења.
Био је у праву онај који је пострадао
Верујући да му на правди Бога
Не може нико ништа.
Језик и оно што дише у језику
Старају се једино о њему.
Време ради само за ту истину
И још налази понекад понешто
Због чега сунце греје.
